U S B

Verovatno bi se cela stvar završila na tome. Odvezli su zajedno Gordanu na aerodrom. Prošetali su se to popodne po centru Beograda, seli u kola i vratili se do večere u Novi Sad.

 

Međutim, sutradan, Marko je rano otišao u teretanu, a Jelena je ostala da sačeka Mariju, ženu koja im sprema stan i povremeno pegla. Dogovorila se za taj dan da se vidi sa dve prijateljice da zajedno popiju kafu. Termin se bližio, Marija još nije dolazila, a nije se javljala na mobilni telefon. Jelena je odavno doručkovala, ispratila Marka, odabrala garderobu za prijatano i sunčano jutro i sada je već nervozno prebirala po ladici tražeći ključeve od kola. Izvlačeći svežanj ključeva, zakačila je privezak na kome je visio maleni USB. Nije joj bio poznato da u kući poseduju takav i znatiželjno ga je zavrtela prstima. Na jednoj strani je tankim markerom bilo napisano, skoro sasvim izbledelo ime „Gordana“.

 

Uključila je lap-top i gurnula USB. Kliknula je na „Trascedent disc“ i na monitoru su počele da se pojavljuju fotografije…

Advertisements

Stigla posiljka

Od omiljene spisateljice iz Hrvatske, najnoviji naslov sa posvetom.

Ponekad nas obraduju ljudi koji su (naizged) daleko. Daljine se mere na različite načine.

Onda neko, učini da udaljenost nestane i pomislimo da je na dodir blizu. Zato što me je dotakla, hvala.

Kutija

U toku je „zades“ niza lepih stvari. Pozitivni događaji se množe. Moja sopstvena sreća raste. Prihvatam da mi život kreće u boljem i lepšem smeru. 

Zapisao je to na ceduljicu, presavio je nekoliko puta, otvorio fioku i iz nje izvadio malu, kartonsku kutiju. U kutiji se nalazilo prase od providne, žućkaste plastike, sa prorezom na leđima i vratancima sa ključem na stomaku. Kasica-prasica. Kroz otvor za ubacivanje sitniša je ugurao ceduljicu sa natpisom, vratio prase u kutiju i sve zajedno odložio nazad u ladicu svog radnog stola. 

Pre nego što je zatvorio, bacio je pogled. Na kutiji je pisalo „Kutija za privlačenje.“

Zraci, privlaci

Skola tzv. Pozitivnog misljenja predstavlja nam jedan ideal. Kao i svaka skola, ukazuje na nesto cemu treba stremiti. Nije moguce sve vreme biti nasmejan, pozitivan i veseo. Odista deluje malcice luckasto zamisljati svet na taj nacin. 

S druge strane, zasto se ne fokusirati na ono sto je dobro i lepo i sto nas veseli. Nastojati da se pretezno posmatraju pozitivni aspekti onoga sto nas okruzuje. To, mozda, nece iskoreniti tugu, nesrecu, bolesti i nepravdu, ali ce svakako doprineti da se one lakse podnesu ili da se svako od nas izbori za sto bolju igru sa kartama koje su nam dodeljene.

Ulice

Mozgao sam na temu kako nikada nisam ziveo u ulici koja je nosila neki ideoloski naziv. Strazilovska po Strazilovu Branka Radicevica, pesnika, lep deo Fruske gore. Drage Spasic po poznatoj novosadskoj glumici. Danila Kisa po znamenitom knjizevniku. 

Onda sam se setio Sonje Marinkovic. Partizanka, streljana od okupatora. Nema veze, jer smo u tom stanu proveli najlepse gorko – slatke godina nasih zivota. Gorke zbog ratova i sankcija, zbog bombardovanja, nemanja love. Slatke zbog mladosti, nadanja i vere u bolje u sutra.

Kundera je pisao o necem slicnom kada je opisivao kako ga pogled na Hitlerov portret asocira na detinjstvo i prvi osecaj koji mu izaziva je toplina (ratno detinjstvo u Cehoslovackoj), a tek naknadno ono sto prirodno ide uz asocijacije koje izaziva slika omrazenog diktatora.

Ulice ponekad menjaju nazive. Nekada omiljeni likovi i njihova dela zamenjuju neki novi. Desi se i da stari „vlasnik“ , nanovo osvane, vrati se na svoje mesto. Neke ulice i pored najcesce nasilne promene, zadrzavaju negdasnja imena, jer stanovnici iz navike, nekad prkosa ili inata, a nekad po inerciji odbijaju da ih oslovljavaju „po novom“. 

Prodju godine, koje su mislile da su epohe, pa se ispostavi da se brzo zaboravi da su ikada postojale. Marsala Tita, AVNOJa, ustupile su mesto neretko upravo onima od kojih su ga uzele. Vratio se i Kralj Aleksandar i Pasic. Ko je uopste taj Admiral Geprat? – pitao me je neko kada je ubijen Djinjdjic. Djindjic vec stice svoje ulice. Prolaz Milana Mladenovica. Mali, ali vazan. Taman spram broja svojih fanova, koje lagano smenjuju neciji drugi fanovi.

LOA

Na samom startu neophodno je razumeti da smo u stanju da svojim mislima oblikujemo stvanost. Misli određuju to kako se osećamo, a osećanja oblikuju vibraciju koju odašiljemo u Svemir. Svemir prepoznaje našu vibraciju i uzvraća nam tako što nam u život dostavlja one stvari, ljude i događaje koji odgovoraju našoj vibraciji.

U tom procesu funkcioniše ona maksima „Kako seješ, tako ćeš i požnjeti“. Slično privlači slično. O čemu god da je reč, ono što formiramo našim mislima, oblikujemo osećanjima i pošaljemo putem vibracije – to će nam se i vratiti. Bilo ono željeno ili neželjeno. Tačnije, ono što dominira našim mislima, dominira(će) i našom stvarnošću (bez obzira, pa čak i uprkos tome kakva je ta stvarnost u trenutku nastanka određene misli).

Navikli smo da događaji u našim životima kreiraju naša razmišljanja, misli, pa nam je sasvim normalno da ako nam se dešava nešto neprijatno i osećamo neprijatnost. Zakon privlačenja kaže suprotno. Bez obzira šta nam se dešava, treba da se fokusiramo na ono dobro (u onim teškim momentima kada je dobro teško naći – treba ga zamisliti, o njemu mozgati, sećati se nekih lepih trenutaka ili ih naprosto izmaštati). Fokus na dobro – doneća nam dobro. U budućnosti. Što smo više usresređeni na lepe stvari, što više mislimo o dobrome, to će nam dobro i doći. Što smo više usklađeni sa vibracijom dobra, to će dobro više i brže priticati u naše živote.

Moguće je, na taj način, u život prizvati sasvim konkretna dobra, ispunjavati sebi želje. Najbolji put je da ono što želimo zamišljamo kao da već imamo. Ukoliko mislimo na to što što želimo, ali smo istovremno svesni da ga nemamo, odaslaćemo vibraciju nemanja željenog, pa će nam Svemir i dalje slati nemanje istog. S druge strane, ako željeno vidimo kao da već posedujemo, da u njemu uživamo i osećamo radost kao da je već tu – ono će nam i doći. Nije bitno kako, na koji način, kojim putem. Naše je da poželimo, da se radujemo kao da je već tu, a Svemir će već urediti na koji način će nam to biti isporučeno.

Uopšte nije lako žudeti za nečim i osećati se kako zapravo ne žudimo, nego je TO već u našim rukama. Stvar je u tome da žudnja nije poželjna. Želja već jeste, jer podrazumeva radost, iščekivanje, dok žudnja kao da zrači izvesnim očajanjem.

Razmislite o ovome. ja još uvek razmišljam. Ukoliko vam zvuči čudno recite sebi da se treba radovati životu i život će nam biti radosniji. To svakako ima smisla.