Stres

Uvek sam zamisljao kao neko stanje „kad se streses“… Sta znaci „stresti se“? Je l’ postoji takav glagol, uopste?

Zvanicne definicije svi znamo. Ono, kada bi trebalo, po bioloskom „programu“ da potrcimo ili da se borimo, a mi sedimo, puls i pritisak rade svoje, disanje takodje… to i sve ostalo. Dakle, to je to…
Isto tako (mozgao sam nesto ovih dana) kao kad neka „prica“ iz naseg (ili nasih) zivota traje i traje, traje… i nikada da se okonca (razresi), a uznemirava nas…
Tako imamo nas, beskrajni, politicki stres (dobro de, politicki, ekonomski, kulturoloski i socioloski i svake druge, slicne vrste – to STRES)… Za neke od nas TO traje i duze…
 
Imamo i svoje ostale, pojedinacne, licne stresove… nekako u senci ovog velikog, ali ne i manje vazne. I ne lakse…
 
Sve u tom fazonu, pale si mi na pamet one (ljubavne ili „ljubavne“) price bez kraja. Kazu da su takve price, ustvari igre… Znate ono o cemu je pisao Erik Bern u svom delu „Koju igru igras“ i ostalim knjigama…?
Zapoceli ste nesto (vas dvoje), ili skoro zapoceli… pa odustali, al’ se iza brega valja… nesto. Stalno se to, nesto, kao, desava, ali zapravo nista. A nije vam svejedno… mislim, stalno je u igri da ce nesto biti, al’ ne biva… Znate na sta mislim? To biva – ne biva vas pomera vise nego nesto sto zapravo postoji.
Mene interesuje aspekt tog „desice se – nece se desiti“ sindroma, koji nas ne baca uvek u bednjak. Nekako svako za sebe izvlaci neki „dobitak“ iz svega, bezbedno ususkan iza pravila igre. Sad, koliko je ta igra, po sebi, ustvari losa (opasna, lazna, ruzna, pogresan smer, corsokak, zamena-za-stvarni-zivot…), toliko nekada moze da popravi raspolozenje… i da nam pomogne da osetimo da smo zivi.
Kao nekakav flert bez kraja (ako to, uopste, postoji). Ne razvija se, ne raste, ne prerasta, ali se ni ne okoncava… Povremeno zamre (ponekad kazemo sebi: „Nikad vise“ ili ono: „Ma necu to.“), ali ne umire…
 
            I odrzava nas u zivotu…