Šta ćeš sa svim tim?

U poslednje vreme, čitajući članke koje iz raznih medija (Social Europe Journal, Deutsche Welle, The Guardian, The New York Times samo su neki od njih) prenosi sajt Peščanik, mozgam o tome kako je na Zapadu  živa tzv. kritička misao.

Uvreženo je stajalište na ovim prostorima da liberalni deo intelektualne elite predstavlja onu snagu koja je nosilac tog kritičkog mišljenja. Sledstveno tome, zamišlja se u krugovima domaće, sve uže, ne_znam_kako_bi_je_nazvao obrazovane publike, većinu autora činili bi, između ostalih, profesori univerziteta, tradicionalno liberalno opredeljeni. Postoji, mislim, već stereotip o zgodnom, prosedom piejčdiju, u sakou od somota ili tvida, sa obaveznim „zakrpama“ na laktovima, kao skoro zaštitnom znaku američkog intelektualca, koji bi sa pridodatom lulom u ustima mogao da bude i pisac, samo što pušenje nije više in (Umesto što je profesor na nekom elitnom Jejlu ili Harvardu, koji gle čuda, sa osobljem listom sačinjenim od liberala, školuje pripadnike podmlatka vladajuće, reakcionarne elite, otrovane drugačijim i prečesto sasvim suprostavljenim vrednostima), ili o onome više evropskom tipu, nešto starijem, sa manje smisla za fitnes, u džemperu na rombove, pomalo neuredne frizure.

Čitajući, dakle, kritička izlaganja koja obuhvataju najrazličitije aspekte savremenog života, od pitanja politike, političke filozofije, preko problema religije i kulture, socioligije religije, sociologije kulture, ekonomije, krize, razvoja, sve do mesta pojedinca u savremenom svetu, ona već do neproznatljivosti izbledala floskula zatočnika marksističke filozofije (Rekao bih najpre dvadesetog stoleća, od kojih su najznamenitiji stmoglav ka toj slepoj ulici načinili pripadnici egzistencijalističke škole, ponajpre najslavnije ime od svih, monumentalni Sartr sa svojom rečenicom da je: „Marksizam filozofija koja se ne da prevazići“) da je reč ne o promišljanju sveta, nego o tome da se on menja (Verovatno se podrazumeva(lo) da se menja na bolje), iznenada dobija na težini.

Ukoliko već kritička misao postoji, što je svakako daleko više od onoga što imamo na domaćem terenu, pitanje je odista koliko je ona u prilici da utiče na stvari? Kada stvari stoje kako stoje.

Imajuci u vidu…

…sopstvene, sumnjive, spisateljske kvalitete, a nosen snaznom zeljom za pripovedanjem, koja nicim sputana dobija krila, ponajpre zahvaljujuci carobnim dostignucima cyber-tech-a, dao sam sebi za pravo da objavljujem raznorazne price iz (svog, nacesce, ali ne samo svog) zivota.

Svaki zivot, po sebi (i u sebi) sadrzi te price, malene pakete (fotone) emocije. Znaci svaka prica je nosilac tog paketa. Nosilac sadrzaja kojeg nespretno pokusavam da, pricajuci price, prenesem. Kvalitet tog sadrzaja, dakle dogadjaja iz zivota, odnosno njegova emocionalna snaga, viseznacnost i eventualni knjizevni (umetnicki sic!) potencijal, ne stoje, na zalost, u vezi sa sposobnostima pripovedaca. Ukoliko se, ponekad, dobrohotnom citaocu, ucini da neka veza postoji, to je samo zato sto sam dogadjaj ima takvu specificnu tezinu. Jednostavno ga saopstiti, to je sve sto je potrebno. Dovoljno je biti pismen, ostalo ce uciniti sam citalac.

S druge strane, nije dovoljno osetiti stvari. Prosecan konzument umetnickog dela, takodje oseca, ali nije u stanju da reprodukuje. To svakako ne smeta prilikom uzivanja. Isto tako, nije dovoljno imati poriv da se nesto kaze, pa se osmeliti. Iako, sam poriv, po meni, govori da je neko produhovljen. Produhovljen mozda, ali svakako ne (narocito ne nuzno) i talentovan.
Oni talenti, koji se, pronalazeci svoje mesto ispod crte, zadovoljavaju time da ono sto imaju pruze uskom (jos uvek relativno uskom) krugu cyber – sabrace, pravi su heroji. Verujem da je ono sto ima da se vidi na cyber – space-u, samo vrh ledenog brega u odnosu na kolicinu napisanog i nenapisanog materijala, koji cuci negde u intimnom knjizevnom portfoliju svakoga od njih.
Zato (izmedju ostalog i svestan trenda da „Danas ima vise pisaca, nego citalaca“), podvlacim: Kao svaki obrazovan covek, ponekad, imam sta da kazem i (nesto redje) umem to lepo da upakujem, ali molim vas – ne mesajte to sa umetnoscu.

Grafit, pa iza repriza

„Odlazak u crkvu ne čini vas hrišćaninom. Isto kao što stajanjem u garaži ne postajete auto.“

Nemam vremena. Svakako bih voleo da pokušam da, dovoljno dugo, stojim u garaži. Da vidim šta će se desiti.

Možda bih i našao vremena, sve je stvar dobre organizacije, ali nemam vere. Istina, nemam ni garažu. Prijateljima i poznanicima koji imaju, služi mahom da u njoj stoje automobili, bicikli, po koji motor, rezervne gume, alat, ali i zimnica, stare stvari, zaboravljene stvari…

Zaboravio sam kada sam poslednji put bio u crkvi. Mislim da je bio lep povod. Nečije venčanje. Ne mogu za sebe da kažem da sam vernik. Nisam posebno religiozan. Međutim, zasigurno nisam ateista.  Nema me u stadu, što ne znači da me niko ne vidi.