Middle

Zlatna sredina… hm..? Prosek. Mediokritet. Dosada… napokon.

Pisao sam negde da su mi bile potrebne godine i mnogo truda da postanem običan. Ta običnost, moram da priznam, pruža mi spokoj u svakodnevnom životu, ali me ne ispunjava zadovoljstvom baš u svakoj prilici. „Gubitaka mora biti“, ali naučio sam sa tim da (dobro) živim.

To nikako ne znači da sam ranije bio neobičan na neki uzbudljiv način. Nije reč o nekoj posebnoj neobičnosti. Recimo da se pre radilo o nekoj vrsti neudobnosti. Ali nije to tema…

Posmatram, tako, druge, koji se trenutno nalaze u sličnom stanju neudobnosti. Ne kažem istom, kažem sličnom.

Prvo, oni  to ne znaju.

Drugo, iz sve snage bi odrekli da su stanje o kojem ja pričam i njihova stanja,  makar i nalik jedno na drugo… ali ja znam.

Treće, i za mene najvažnije, tu, kako sam je nazvao, neudobnost svog položaja ne da ne mogu da sakriju, nego pokušavaju da učine da onima oko njih bude takođe neudobno. Ili bar da se osete nelagodno.

Znam da su neki od njih sami posegli za različitim tehnikama, ne bi li sebe, iz dotadašnjeg, manje ili više udobnog stanja, doveli u sadašnje. Neko iz radoznalosti, neko iz mladalačke ludosti, neko iz očaja, pokušavajući da dohvati svoju muzu.

Isto kao što znam da biti loš fudbaler, ne znači biti glup čovek. Naravno, to nikako ne znači da je moguće lošim fudbalerima zabraniti da igraju. Ukoliko pokušaju, pokazaću im srednjak…

…a možda i neću.

Čuđenje, buđenje…

Moja zelja za besednistvom, istorijski i svake druge vrste primeri, razne pricice i natuknice iz opste kulture, nisu nista drugo do refleks, svojevrsni flash iz DNK, odjek ranijih generacija. Moji preci su bili prosvetni radnici i voleli su da pricaju, pricaju i …pricaju…

            Ponekad pomislim da je u danasnje vreme moje enciklopedijsko znanje beskorisno. Mozda. Tesko se moze direktno unovciti. Indirektno prednosti su visestruke. Jedan poznanik iz inostranstva (nase gore list, to ne treba ni govoriti) rekao mi je da se odlucio da bude sanker napolju. Sanker sa diplomom faxa, jer ko zna, mozda mu taj deo zivota donese lepe trenutke? Mozda kresne koju konobaricu, upozna nove, zanimljive ljude…? Eno ga, sada je menager lanca restorana…Nakrivio sesir, ozenio se jednom lepom Izraelkom…Kaze da mu je osim vrednoce, najvise pomoglo to sto zna da se ophodi sa ljudima, sto moze da caska o gomili tema…

            Odavde ljudi jos uvek odlaze…

            Na mestima i u situacijama gde sam ja bio prosecan, gde je bilo ljudi od kojih si mogao samo da ucis, koji su te vukli napred, sada su osobe poput mene u samom vrhu. To, naravno, nije odraz mog licnog napretka, nego ilustracija u kolikoj meri su ljudski resursi ovde osiromaseni.

            S tim u vezi, mene svakodnevno muci home sick…samo sto nisam siguran koliko je to ispravan izraz…Ovde (i u bivsim republikama SFRJ) to neki nazivaju Yugo – nostalgijom. Misli se, ne na politicku zal, nego pre na neke lepe stvari iz toga doba, muzika, druzenje, siroki prostor, kulturni prostor, letovanja, a verovatno da mnogi sa setom gledaju unazad imajuci na umu svoju mladost…

            Kako su godine prolazile, malo smo postajali kvarni. Neko vise, neko manje. Ljudi su razlicito dozivljavali gubitke. Bilo oni sto su ostajali, koji su morali da grebu za opstanak (pa su neki preterali u opstanku tako sto su opljackali druge), bilo oni sto su odlazili, jer se i napolju trebalo boriti za novi pocetak. Mislim da sazrevanje samo po sebi nosi gubitak naivnosti, samo smo mi zbog datih prilika to naglaseno osetili.

            Nikada nisam prestajao da razmisljam o ljudima i zivotu. Ponese te struja konkretnog, svakodnevnog, poslovnog, novcanog, ako hoces, pa i svakog drugog toka, pa na tren zaboravis da se osvrnes oko sebe. Toliko toga treba videti, uraditi, upiti, udahnuti, probati… Par puta zaboravis da se osvrnes i gotov si…od drveca ne vidis sumu. To je najveca mana danasnjeg coveka. Pa cak i oni sto znaju da stanu i da razmisle, retko to dele sa ostalima…Uopste uzev, ljudi su danas veoma zatvoreni. Ja ne mogu da prestanem da se cudim tome. Neki su mi rekli da je to cudjenje osobina budala…

Ne znam da li ima smisla

pet – 25.01.2008, objavio Gost kod grofice na veceri 25. januar 2008 11:33:18

              …davno. Bilo je to u vreme mojih prvih, klecavih koraka po cyber – univerzumu. Jedan dating site… chat room… Predstavljao sam se kao slikar iz New York-a, ali nase gore list. Moj iznajmljeni stan nalazio se na Grinic Vilidzu u Sohou, a atelje par blokova nize. Cak sam izmislio i da stanujem u gej kvartu, jer oni su kao mirni, cisti i fini ljudi – idealne komsije, u inace, uzavreloj Velikoj Jabuci…

Pristizale su mi pp poruke (private) od usamljenih dama, kojima sam se ucinio dovoljno zanimljiv i egzotican lik. Takodje, bezbedno dalek.
Nije mi bilo najjasnije sta su zelele? Mozda da probiju cyber – led, pa da tako lakse stupe u kontakt sa nekim blizim. Cisto sumnjam da se neka nadala iseljenickoj vizi za U.S.A. na nevidjeno.
Cyber – web – on – line – cam – sex? Zacudilo bi vas koliko njih jepripremalo teren za tako nesto. Oprezno doduse. Oprezno, ali odlucno. Ili su se salile?
Bilo je i onih zdravo – radoznalih, koje su me ispitivale o mojim utiscima u vezi sa 11. septembrom…
Nekolicina je nasla kako je dobra fora zezati se nekim nasim, ali uspesnim covekom u dalekom svetu. Verovatno im je tako lakse padala sopstvena, domaca, svakodnevica.
Neke su, stidljivo, postavljale pitanja o mojoj sexualnoj orijentaciji (zbunjene mojim odabirom susedstva). „Sever je tamo gde je mahovina najdeblja“ – odgovarao sam.
U jednom trenutku, pritisak je postao prevelik za mene. Ponestalo mi je maste i tesko mi je padalo da budem neko drugi. Previse stvari je trebalo improvizovati (izmisljati), a pocele su da se javljaju i dame koje su bile u New Yorku, a bogami i neke od nasih koji su jos uvek tamo.
Ugasio sam svoj lazni profil i od tada prestao da se segacim.

21 komentar(a):
25. januar 2008 11:52:37Tanja Henry

ne volim ljude koji lazu! pa makar to bilo iz dosade, eksperimenta ili cega god… sad su sve te zene krive sto su naivno pomislile da si istinu napisao?! ma daj… .oprosti dragi, al’ tako ti je to sa mnom… uvek iskreno, pa kud te put odnese….

25. januar 2008 11:57:29Anaceae

Нису жене криве, али ко зна како су се представљале а можда су ти се јављали и гејеви као жене… Све ово на интернету је једна велика превара…

25. januar 2008 12:11:57Gost kod grofice na veceri

TANJA… ti bi po onom „Ko priznaje pola mu se dodaje?“
ANACEAE… mozda su se, kao u onom postu odnedavno, javljale zene koje su promenile pol, da bi postale gej?

25. januar 2008 12:34:11angel

eto, još jedan dokaz da se od sebe ne može pobeći…

25. januar 2008 12:49:19_ence

ne znam sta bih ti rekla. laz prezirem u svakom obliku. kao i lazno predstavljanje. sa puno sam ljudi bila u kontaktu preko neta, a samo nekolicinu upoznala. i to mahom, ove nase drage drugare blogere. a verovatno ne bih ni njih da ne citam njihove postove, i da ih nisam na taj nacin upoznala. ne volim internet muvanja… ljudi lazu dok te u oci gledaju, a kako li su tek slobodni kad te ne vide….

25. januar 2008 12:59:35Tanja Henry

vidis kako je ence razumela sta sam ‘tela da kazem! pozdrav drugarice;)…

25. januar 2008 13:52:03Anaceae

Па ко зна бре… Има нас свакаквих… ДОбро је да си се мануо тога…

25. januar 2008 14:12:28Gost kod grofice na veceri

Angel… sve je bolje od onog kad ti neko kaze „Od tebe se ne moze pobeci“.

Ence… iza bezbednosti zice, monitora, tastature, misa, kucista (uh, zaleteh se…) „isplivavaju“ mnoge stvari iz ljudi i to nije toliko nezanimljivo – dok je bezbedno… odnosno dok je „iza“…

Tanja… to sam i ja mislio – ne bi valjda ti po onoj narodnoj „Ko priznaje pola mu se dodaje“? (dobro, dooobro – evo, sam sebi cu oduzeti osamdesetitri bambija)…

Anaceae… bilo je zanimljivo u pocetku, a onda shvatis da mozda pokreces nesto, tamo negde – kod nekoga… zaledila mi se krv u zilama…

25. januar 2008 14:13:10Gost kod grofice na veceri

Sad cu ja neku recitaciju da objavim… treba se manuti corava posla…

25. januar 2008 15:12:30spindizzy

E zato sto si prizno, mozda ti se i oprosti… ako koja od pomenutih dama ovo slucajno procita

25. januar 2008 16:17:09Anoniman (Neregistrovan)

…jednom kao nijednom Grofe. Trebalo bi da se oduzima onome ko prizna.

25. januar 2008 18:18:41sposobna

Nije da branim grofa, laganje nije lepa stvar, ali to sto je on radio je zajebancija, a ne laganje. Meni je vise zabrinjavajuće to što se partneri uopšte traže preko neta, pišu šta hoće, šalju slike i misle da su našli biće svog života. Znam dve sjajne cure, obrazovane, koju baš nisu imale sreće u ljubavi, pa su krenule da je traže na netu. Sve je bilo divno i krasno dok su se dopisivali, posle telefonirali. Ću, ću, ću, ću, jao, mjau…lepo mi spavaj…i ja tebe…kad su se upoznali ljubav je već postojala (bar se tako stekne utisak).
Jedna je zapatila psihopatu manijaka, druga sitnog kriminalca takođe psihopatu. Jos jedna cura je nabasala da ludaka, ali je sve ostalo na netu. nisu se upoznali zbog razdaljine i pre nego sto je on dosao shvatila je da bas nije svoj. Jedva ga se otarasila. Sve su same krive za to. Dame moje ne traži se ljubav na taj način. Većina se vadi da je htela prijateljstvo. Ma daj. Prijatelji možemo biti mi sa bloga, ali na sajtovima za upoznavenje…

26. januar 2008 0:17:03gamet

i ja sam na pocetku bila odusevljena chatom, nisam nikad bas nista lagala, cak sam i preterano bila iskrena, ali uopste ne mislim da si nekog povredio ovim tvojim laznim predstavljanjem. Naprotiv, mislim da si mnogim zenama ulepsao dan, ucinio da se osecaju posebno, da misle da su i same tako neobicne i zanimljive kao ti. Da se ne lazemo, svi smo mi svesni da je chat daleko od realnog zivota, ali sasvim svesno pristajemo na obmanu i pokusavamo da sebi priustimo neko zadovoljstvo, da pribavimo neku srecu. Uostalom, i sam zivot je velika obmana, pa ipak svesno pristajemo na njega i ne odustajemo samo zbog toga sto je besmislen, vec pokusavamo da izvucemo ono najlepse iz njega

26. januar 2008 9:56:43spes

Nisam nikad bila na chatu, blog je moj jedini kontakt sa netom. Jednostavno, nikad nisam imala želju za tom vrstom samoobmane. Na blogu se ljudi bolje upoznaju, hteo ne hteo, napišeš nešto lično, i kroz vreme formira se slika koja ponekad veoma liči na realnost. Ne mislim da si bio nepošten prema tim ženama, slažem se sa gamet. Samo, žali bože energiju koju si upotrebio da formiraš paralelni identitet.

26. januar 2008 21:55:08Gost kod grofice na veceri

Spiny… voleo bih da procitaju, ali ne radi oprosta grehova…
Anoniman… pa, i ja kazem…
Sposobna… i to je odgovor na provokaciju koju (delom i ne namerno) nosi ovaj post… Ipak, hvala…
Gamet… jeste i to sam ponajvise imao na umu pisuci ovo… mislim samo da sam preterao sa ironijom… Hteo sam da budem duhovit…
Spes… pa da (svojevremeno mi je, ipak, donelo neke uvide… ali bez obzira na sve – nikad vise)

27. januar 2008 5:49:50abuser

Pa lol, al` bio si kreativan 😀

27. januar 2008 9:24:34Shejtan

Rizikujući paljbu sa svih strana :))), moram ipak da kažem, da je svako kriv za sebe i odgovara za sebe. Nismo u 19om vijeku, pa da ne znamo kakve sve zamke krije net. Ako pristajemo na neke priče i neke obmane, onda smo sami krivi za to. Pa tako i one.
A ti.. To što si ugasio profil i prestao da se više zezaš na taj način govori o tebi. Počeo si to kao zezanje i kad si shvatio da to može da preraste u nešto više od toga, ugasio si profil. I tačka.

28. januar 2008 9:40:58Gost kod grofice na veceri

Abuser – hvala;
Shejti… pa da, valjda…

28. januar 2008 11:08:18glup sam, glas ne vazi

goste, osvanulo je sunčano ali hladno jutro, ovde, u tvom dragom njujorku.

28. januar 2008 14:25:08Gost kod grofice na veceri

GsGnV – brate, zemljane – jarane, poznanice sa Bas-carsije…

 

Pesnička sloboda i politička korektnost

Dođe malac iz škole i kaže da su radili „Ciganin hvali svoga konja“ od čika Jove Zmaja. Oket, domaći je da se pesma nastavi (U stihu dabome i sledeći koliko god je to moguće čika Jovin stil).

 

Malac ide u četvrti razred. Prvi put sam morao da napišem nešto u stihu za školu baš u tom uzrastu. Tada sam se i upoznao sa sopstvenim ograničenjima u tom pogledu. Trudeći se da pomognem suočio sam se sa tužnom činjenicom da ni posle toliko godina, nisam uspeo da se odmaknem od nivoa deteta od deset ili jedanaest godina. Nisam rođen za stihotvorca.

 

Tema posta, ipak, nisu moje pesničke mogućnosti. Učiteljica je izdiktirala kratka uputsta o tome kako bi trebalo pristupiti izradi pomenutog domaćeg rada. Između ostalog, na svakom mestu na kom je trebalo pomenuti reč „Ciganin“ ili „Ciga“, učiteljica je navela reč „Rom“. Bez daljih objašnjenja. Vidim da malca to ne zbunjuje. Konta da nije red da govoreći o Romima, u današnje vreme, koristiš neke druge izraze. Mislim da je skapirao da u vreme u kom je živeo i radio čika Jova, to nije bio nikakav problem.

 

Zbunilo me je sledeće: Nije problem da se „u javnosti“ moraš ponašati onako kako se od tebe očekuje, da je nužno da  koristiš odgovarajuće reči i izraze, dok privatno možeš da radiš i da govoriš kako hoćeš. Cvrc! Darlin’ i mua smo se poderali objašnjavajući šta zapravo znači biti korektan glede iznete problematike i mislim da je kod potomka, manje ili više to ušlo u upotrebu. Muči me što je on tu opštu podvojenost, zapravo licemerje, prihvatio bez problema, kao da to nije ništa čudno. Malo mu taj naš stav deluje neprilagođeno, ali u susretu sa našim takođe neprilagođenim prijateljima, na putovanjima, u razgovoru sa sestrom iz Kanade i našim mnogobrojnim prijateljima koji žive u inostranstvu, video je… bojim se.