Čuđenje, buđenje…

Moja zelja za besednistvom, istorijski i svake druge vrste primeri, razne pricice i natuknice iz opste kulture, nisu nista drugo do refleks, svojevrsni flash iz DNK, odjek ranijih generacija. Moji preci su bili prosvetni radnici i voleli su da pricaju, pricaju i …pricaju…

            Ponekad pomislim da je u danasnje vreme moje enciklopedijsko znanje beskorisno. Mozda. Tesko se moze direktno unovciti. Indirektno prednosti su visestruke. Jedan poznanik iz inostranstva (nase gore list, to ne treba ni govoriti) rekao mi je da se odlucio da bude sanker napolju. Sanker sa diplomom faxa, jer ko zna, mozda mu taj deo zivota donese lepe trenutke? Mozda kresne koju konobaricu, upozna nove, zanimljive ljude…? Eno ga, sada je menager lanca restorana…Nakrivio sesir, ozenio se jednom lepom Izraelkom…Kaze da mu je osim vrednoce, najvise pomoglo to sto zna da se ophodi sa ljudima, sto moze da caska o gomili tema…

            Odavde ljudi jos uvek odlaze…

            Na mestima i u situacijama gde sam ja bio prosecan, gde je bilo ljudi od kojih si mogao samo da ucis, koji su te vukli napred, sada su osobe poput mene u samom vrhu. To, naravno, nije odraz mog licnog napretka, nego ilustracija u kolikoj meri su ljudski resursi ovde osiromaseni.

            S tim u vezi, mene svakodnevno muci home sick…samo sto nisam siguran koliko je to ispravan izraz…Ovde (i u bivsim republikama SFRJ) to neki nazivaju Yugo – nostalgijom. Misli se, ne na politicku zal, nego pre na neke lepe stvari iz toga doba, muzika, druzenje, siroki prostor, kulturni prostor, letovanja, a verovatno da mnogi sa setom gledaju unazad imajuci na umu svoju mladost…

            Kako su godine prolazile, malo smo postajali kvarni. Neko vise, neko manje. Ljudi su razlicito dozivljavali gubitke. Bilo oni sto su ostajali, koji su morali da grebu za opstanak (pa su neki preterali u opstanku tako sto su opljackali druge), bilo oni sto su odlazili, jer se i napolju trebalo boriti za novi pocetak. Mislim da sazrevanje samo po sebi nosi gubitak naivnosti, samo smo mi zbog datih prilika to naglaseno osetili.

            Nikada nisam prestajao da razmisljam o ljudima i zivotu. Ponese te struja konkretnog, svakodnevnog, poslovnog, novcanog, ako hoces, pa i svakog drugog toka, pa na tren zaboravis da se osvrnes oko sebe. Toliko toga treba videti, uraditi, upiti, udahnuti, probati… Par puta zaboravis da se osvrnes i gotov si…od drveca ne vidis sumu. To je najveca mana danasnjeg coveka. Pa cak i oni sto znaju da stanu i da razmisle, retko to dele sa ostalima…Uopste uzev, ljudi su danas veoma zatvoreni. Ja ne mogu da prestanem da se cudim tome. Neki su mi rekli da je to cudjenje osobina budala…