Middle

Zlatna sredina… hm..? Prosek. Mediokritet. Dosada… napokon.

Pisao sam negde da su mi bile potrebne godine i mnogo truda da postanem običan. Ta običnost, moram da priznam, pruža mi spokoj u svakodnevnom životu, ali me ne ispunjava zadovoljstvom baš u svakoj prilici. „Gubitaka mora biti“, ali naučio sam sa tim da (dobro) živim.

To nikako ne znači da sam ranije bio neobičan na neki uzbudljiv način. Nije reč o nekoj posebnoj neobičnosti. Recimo da se pre radilo o nekoj vrsti neudobnosti. Ali nije to tema…

Posmatram, tako, druge, koji se trenutno nalaze u sličnom stanju neudobnosti. Ne kažem istom, kažem sličnom.

Prvo, oni  to ne znaju.

Drugo, iz sve snage bi odrekli da su stanje o kojem ja pričam i njihova stanja,  makar i nalik jedno na drugo… ali ja znam.

Treće, i za mene najvažnije, tu, kako sam je nazvao, neudobnost svog položaja ne da ne mogu da sakriju, nego pokušavaju da učine da onima oko njih bude takođe neudobno. Ili bar da se osete nelagodno.

Znam da su neki od njih sami posegli za različitim tehnikama, ne bi li sebe, iz dotadašnjeg, manje ili više udobnog stanja, doveli u sadašnje. Neko iz radoznalosti, neko iz mladalačke ludosti, neko iz očaja, pokušavajući da dohvati svoju muzu.

Isto kao što znam da biti loš fudbaler, ne znači biti glup čovek. Naravno, to nikako ne znači da je moguće lošim fudbalerima zabraniti da igraju. Ukoliko pokušaju, pokazaću im srednjak…

…a možda i neću.