Lepota je pola, a možda i kola

U današnje vreme su potpuno deplasirane izjave kako fizički izgled nije bitan. Naprotiv, teško je naći trenutak u vremenu u kome je čovečanstvo otišlo dalje od te tvrdnje.

Mnogo puta sam mozgao, ali i kojekude pisao o tome, pokušavajući da pretvorim sebi vodu u vino. Nadao sam se i da ću sopstvenim iskustvom uspeti, ako ne da pomognem, ono da barem malo olakšam novim naraštajima putovanje kroz to rastinje, džunglu kroz koju, istina, probijete kakav – takav put, ali ga ona za vama tako brzo zatvara novim, bujnim slojevima vegetacije, da je teško pratiti vas. Osim ukoliko nistre slon, pa sa svojim krdom sledite stazu slonova, ali to je druga priča.

Nekoliko stvari sam „izvadio“ iz sopstvenih dosadašnjih naklapanja na temu.

Lepim i ružnim ljudima je često podjednako teško, dele sličnu vrstu tereta, zbog pažnje koju privlače.
Fizički izgled osim prirodne, urođene lepote, podrazumeva i nešto što može, možda, da se obuhvati pojmom imidž, dakle image (Tačno je, na kraju krajeva, da vas niko ne sprečava da budete uredni).
Privlačnim ljudima se, fakat, mnoga vrata lakše otvaraju.
Lepota (osim što je prolazna) je isprazna, ukoliko je ne prate još neki kvaliteti, bez kojih postaje prazna ljuštura, te iz tog razloga „na dugi rok“ ima neka ograničenja.

Međutim, odnosno zašto opet pišem o ovome (kada je već toliko toga i napisano i poznato, a i sam sam kopao istu jamu)? I to još u zrelim godinama kada bi trebalo da sam neko ko je na ovaj ili onaj način prevazišao celu tu stvar.

Prolazite kroz život i u vezi sa lepotom, spoljašnjošću, dakle, kako svojom tako i likova koji vas okružuju, doživljavate i proživljavate razne faze. Izgled je sve, izgled nije sve, važan je, totalno je nevažan, važan je, ali… i tako dalje.

Na kraju sazrete, saživite se sa sobom i furate dalje. Nema druge (naravno, postoje brojni načini saživljavanja sa sobom).

Dođete, tako, do današnjeg dana. Ili je bolje reći „Do današnjih dana“, do našeg vremena, naime, do sadašnjice. Stil života i komunikacije je takav da nema vremena da vaši „unutrašnji kvaliteti“ dođu do izražaja. Ili ima, ali ne retko se dogodi da vas u pola posla prekinu. Taman vaša unutrašnjost počne da se pomalja, kada u prostoriju ušeta neko prema kome se svi okrenu (i vi!). I muškarci i žene, ogromna većina, zablenu se u nečiju spoljašnjost i potpuno vas bace u senku. Sa svom vašom osebujnom unutrašnjošću.

Ja sam uspeo sve svoje nedostatke i „nedostatke“ da „ispeglam“ osim jednog – visine (ili nizine, zavisi ko gleda). Nije baš da patim, ili da sam patuljastog rasta, ali čak i da sam malčice viši ili niži ne bi se osnovna potka priče promenila. Šta hoću da vam kažem? Visoki ljudi (osobito muškarci) odvuku svu pažnju. Nemojte me pogrešno shvatiti, i u poslu i u ljubavi je ista priča. Nije to nešto sa čime baš ne umem da se nosim. Svi moji drugari u mladosti su bili znatno viši od mene i često su me zadirkivali kako, recimo, stojeći ispred nekog kafića izgledamo kao Ranko Žeravica sa košarkaškom ekipom za vreme tajm – auta. Uzvraćao sam im da zbog svoje visine nisu sa ribama morali da koriste mozak i kako bi, kada bi kakvim čudom, zamenili tela, oni u mojoj koži – ostali device.

Sve je to deo života. Bude i tužno, bude i veselo, pa čak i smešno i uvek se setim moje pokojne babe Danice koja je imala svoju omiljenu varijantu one narodne da „Svaka vreća nađe zakrpu“ – baba je umela da kaže: „Ima za Ćiru kapa“.

Kapa je tu negde, ali može da se desi da vam glava malo ozebe dok je ne nađete.

Biti rođen 1969

Biti rođen ’69. godine i nije nešto posebno. Barem da je revolucionarna ’68, pa da čovek nešto kaže.

S druge strane, te godine je ljudski rod prvi put kročio na Mesec. Tačnije, predstavnik tog roda, Nil Armstrong, sa svojom znamenitom rečenicom o malim i velikim koracima. Amer, razume se. Ko bi drugi? I ja sam, sedeći u krilu moje babe Danice, gledao direktan prenos na TV uz, kako sam kasnije čuo, fenomenalan komentar jednog Rusa, istina sa stalnim boravkom u Beogradu, Milivoja Jugina. U to vreme takva jedna situacija bila je moguća samo u Jugoslaviji, i nije čudo što ista pripada istoriji, kao i ceo događaj, čitava ta slika, da tako kažem.

Imao sam tek nekoliko meseci i ničeg se ne sećam. Kažu da je tu zapravo reč o nečemu što je najava nastupajuće ere Vodolije. Kao, u susret nam ide fenomenalan period. U stvarnosti, bila je to velika pobeda Zapada. I to je predstavljalo neku vrstu predznaka konačne pobede u hladnom ratu, koja je, kako smo videli, usledila za par desetina godina. Uz to, moja baba Danica, na neki sebi svojstven način, bila je preteča antiglobalističkog pokreta, ili barem teoretičara zavere iz devedesetih i potonjih dekada, izjavom da je cela stvar sigurno nameštena. Naravno, baba nije bila usamljena u svom skepticizmu i znam da je u mnogim domovima bilo ljudi koji su delili (neki još uvek dele) njeno stanovište.

Nešto kasnije, kada me je nahranila, okupala i smestila u krevet, peglajući tetra pelene („Pampersa“ tada nije bilo ni u najavi) baba se nije zaustavljala na kritici medijske manipulacije. Kao predstavnica generacije zdravog razuma, čvrstih ljudi koji su sve što imaju stekli sopstvenim, uglavnom teškim radom, nije mogla da prihvati mnoge od tadašnjih, kako se kasnije ispostavilo, ideoloških zabluda.

Nikako nije umela da objasni sebi kako se to, od koga i na koju foru, keve ti, dobija stan? Kontala je da je za kuću, svoj krov nad glavom, potrebno raditi. I to mnogo. Odjedared, stanovi se dele.

Svoje skromno znanje stečeno na verskoj nastavi u školi između dva rata, iskoristila je da oformi i iskaže, za tadašnje vreme veoma smelu izjavu: „Isus je, kanda, isto bio komunista“. Svoju tvrdnju potkrepljivala je poredeći egalitarizam ranog hrišćanstva sa socijalističkim postulatima o ravnopravnosti, a Prorokovu brigu za sirotinju, bila je spremna, ako ne da izjednači, ono svakako da uporedi sa socijalnom politikom tadašnjeg režima.

Ni u tim stavovima baba nije bila usamljena, a kako sam kasnije čuo, ni naročito originalna. Slične misli, nekako su kao same od sebe, padale na pamet mnogim pripadnicima tadašnje starije generacije.

Njen muž, moj deda Milutin, poživeo je još nekih sedam, osam godina. Umro je manje – više, zato što nije mogao da svari prodaju kuće u kojoj je proveo bezmalo čitav svoj vek. Nije pomoglo ni to što je mama dobila stan, a svakako je odmoglo njegovo uživanje u alkoholu, duvanu i preslanoj i premasnoj hrani. Baba Danica, međutim, bila je sa nama još pune dvadesettri godine i imala je priliku da vidi ostvarenje nekih od svojih najcrnjih slutnji („’Oće sad biti rata?“ – pitala je na dan Titove sahrane).

Ipak, biti rođen 1969. godine, na kraju legendarnih šestdesetih i nije tako loše. Mislim, biti rođen, bilo koje godine, sasvim je u redu. Dok ste živi, naravno. Zavisi šta ćete da uradite sa svim tim vremenom.

Moment

Postoje retki momenti u kojima je moguće osetiti prisustvo „imanentnog duha“ (Pol Dil „Simbolika u Bibliji“), ili ako više volite – prisustvo Boga. 

 

Iako sam dobrano zagazio u svoje zrelo doba, nisam još u stanju o tome da pišem obuhvatajući sve što je neophodno. Zato bih se, ovom prilikom, zadržao na dva osnovna (po mom viđenju) takva momenta.

 

Prvi je orgazam. Onaj kratki deo vremena, jedva uhvatljiv, kada ostajemo bez sebe. Snažna telesna senzacija, koja izaziva utisak bestelesnosti. Tako nekako.

 

Drugi bi mogao da spada u one tzv. „primalne“ (Artur Džanov „Primalni krik“), kada bi baš sve tako stajalo, kako čovek opisuje u svojim knjigama. Nisam sasvim siguran u to, ali mi je bilo zgodno da sada to pomenem, više kao poštapalicu, nego kao argument. Opis nije potpuno tačan, ali bi mogao biti približan. Moje, lično, privatno, da ne kažem intimno iskustvo, svodi se na iskrice lagane jeze koje bih osetio  u kasnim večernjim satima, ili još bolje u ranim jutarnjim, pred samu zoru, dakle pred svitanje, kada sam gledao kako moj sin, dok je još bio novorođena beba, spava.