Biti rođen 1969

Biti rođen ’69. godine i nije nešto posebno. Barem da je revolucionarna ’68, pa da čovek nešto kaže.

S druge strane, te godine je ljudski rod prvi put kročio na Mesec. Tačnije, predstavnik tog roda, Nil Armstrong, sa svojom znamenitom rečenicom o malim i velikim koracima. Amer, razume se. Ko bi drugi? I ja sam, sedeći u krilu moje babe Danice, gledao direktan prenos na TV uz, kako sam kasnije čuo, fenomenalan komentar jednog Rusa, istina sa stalnim boravkom u Beogradu, Milivoja Jugina. U to vreme takva jedna situacija bila je moguća samo u Jugoslaviji, i nije čudo što ista pripada istoriji, kao i ceo događaj, čitava ta slika, da tako kažem.

Imao sam tek nekoliko meseci i ničeg se ne sećam. Kažu da je tu zapravo reč o nečemu što je najava nastupajuće ere Vodolije. Kao, u susret nam ide fenomenalan period. U stvarnosti, bila je to velika pobeda Zapada. I to je predstavljalo neku vrstu predznaka konačne pobede u hladnom ratu, koja je, kako smo videli, usledila za par desetina godina. Uz to, moja baba Danica, na neki sebi svojstven način, bila je preteča antiglobalističkog pokreta, ili barem teoretičara zavere iz devedesetih i potonjih dekada, izjavom da je cela stvar sigurno nameštena. Naravno, baba nije bila usamljena u svom skepticizmu i znam da je u mnogim domovima bilo ljudi koji su delili (neki još uvek dele) njeno stanovište.

Nešto kasnije, kada me je nahranila, okupala i smestila u krevet, peglajući tetra pelene („Pampersa“ tada nije bilo ni u najavi) baba se nije zaustavljala na kritici medijske manipulacije. Kao predstavnica generacije zdravog razuma, čvrstih ljudi koji su sve što imaju stekli sopstvenim, uglavnom teškim radom, nije mogla da prihvati mnoge od tadašnjih, kako se kasnije ispostavilo, ideoloških zabluda.

Nikako nije umela da objasni sebi kako se to, od koga i na koju foru, keve ti, dobija stan? Kontala je da je za kuću, svoj krov nad glavom, potrebno raditi. I to mnogo. Odjedared, stanovi se dele.

Svoje skromno znanje stečeno na verskoj nastavi u školi između dva rata, iskoristila je da oformi i iskaže, za tadašnje vreme veoma smelu izjavu: „Isus je, kanda, isto bio komunista“. Svoju tvrdnju potkrepljivala je poredeći egalitarizam ranog hrišćanstva sa socijalističkim postulatima o ravnopravnosti, a Prorokovu brigu za sirotinju, bila je spremna, ako ne da izjednači, ono svakako da uporedi sa socijalnom politikom tadašnjeg režima.

Ni u tim stavovima baba nije bila usamljena, a kako sam kasnije čuo, ni naročito originalna. Slične misli, nekako su kao same od sebe, padale na pamet mnogim pripadnicima tadašnje starije generacije.

Njen muž, moj deda Milutin, poživeo je još nekih sedam, osam godina. Umro je manje – više, zato što nije mogao da svari prodaju kuće u kojoj je proveo bezmalo čitav svoj vek. Nije pomoglo ni to što je mama dobila stan, a svakako je odmoglo njegovo uživanje u alkoholu, duvanu i preslanoj i premasnoj hrani. Baba Danica, međutim, bila je sa nama još pune dvadesettri godine i imala je priliku da vidi ostvarenje nekih od svojih najcrnjih slutnji („’Oće sad biti rata?“ – pitala je na dan Titove sahrane).

Ipak, biti rođen 1969. godine, na kraju legendarnih šestdesetih i nije tako loše. Mislim, biti rođen, bilo koje godine, sasvim je u redu. Dok ste živi, naravno. Zavisi šta ćete da uradite sa svim tim vremenom.