Biti rođen 1969

Biti rođen ’69. godine i nije nešto posebno. Barem da je revolucionarna ’68, pa da čovek nešto kaže.

S druge strane, te godine je ljudski rod prvi put kročio na Mesec. Tačnije, predstavnik tog roda, Nil Armstrong, sa svojom znamenitom rečenicom o malim i velikim koracima. Amer, razume se. Ko bi drugi? I ja sam, sedeći u krilu moje babe Danice, gledao direktan prenos na TV uz, kako sam kasnije čuo, fenomenalan komentar jednog Rusa, istina sa stalnim boravkom u Beogradu, Milivoja Jugina. U to vreme takva jedna situacija bila je moguća samo u Jugoslaviji, i nije čudo što ista pripada istoriji, kao i ceo događaj, čitava ta slika, da tako kažem.

Imao sam tek nekoliko meseci i ničeg se ne sećam. Kažu da je tu zapravo reč o nečemu što je najava nastupajuće ere Vodolije. Kao, u susret nam ide fenomenalan period. U stvarnosti, bila je to velika pobeda Zapada. I to je predstavljalo neku vrstu predznaka konačne pobede u hladnom ratu, koja je, kako smo videli, usledila za par desetina godina. Uz to, moja baba Danica, na neki sebi svojstven način, bila je preteča antiglobalističkog pokreta, ili barem teoretičara zavere iz devedesetih i potonjih dekada, izjavom da je cela stvar sigurno nameštena. Naravno, baba nije bila usamljena u svom skepticizmu i znam da je u mnogim domovima bilo ljudi koji su delili (neki još uvek dele) njeno stanovište.

Nešto kasnije, kada me je nahranila, okupala i smestila u krevet, peglajući tetra pelene („Pampersa“ tada nije bilo ni u najavi) baba se nije zaustavljala na kritici medijske manipulacije. Kao predstavnica generacije zdravog razuma, čvrstih ljudi koji su sve što imaju stekli sopstvenim, uglavnom teškim radom, nije mogla da prihvati mnoge od tadašnjih, kako se kasnije ispostavilo, ideoloških zabluda.

Nikako nije umela da objasni sebi kako se to, od koga i na koju foru, keve ti, dobija stan? Kontala je da je za kuću, svoj krov nad glavom, potrebno raditi. I to mnogo. Odjedared, stanovi se dele.

Svoje skromno znanje stečeno na verskoj nastavi u školi između dva rata, iskoristila je da oformi i iskaže, za tadašnje vreme veoma smelu izjavu: „Isus je, kanda, isto bio komunista“. Svoju tvrdnju potkrepljivala je poredeći egalitarizam ranog hrišćanstva sa socijalističkim postulatima o ravnopravnosti, a Prorokovu brigu za sirotinju, bila je spremna, ako ne da izjednači, ono svakako da uporedi sa socijalnom politikom tadašnjeg režima.

Ni u tim stavovima baba nije bila usamljena, a kako sam kasnije čuo, ni naročito originalna. Slične misli, nekako su kao same od sebe, padale na pamet mnogim pripadnicima tadašnje starije generacije.

Njen muž, moj deda Milutin, poživeo je još nekih sedam, osam godina. Umro je manje – više, zato što nije mogao da svari prodaju kuće u kojoj je proveo bezmalo čitav svoj vek. Nije pomoglo ni to što je mama dobila stan, a svakako je odmoglo njegovo uživanje u alkoholu, duvanu i preslanoj i premasnoj hrani. Baba Danica, međutim, bila je sa nama još pune dvadesettri godine i imala je priliku da vidi ostvarenje nekih od svojih najcrnjih slutnji („’Oće sad biti rata?“ – pitala je na dan Titove sahrane).

Ipak, biti rođen 1969. godine, na kraju legendarnih šestdesetih i nije tako loše. Mislim, biti rođen, bilo koje godine, sasvim je u redu. Dok ste živi, naravno. Zavisi šta ćete da uradite sa svim tim vremenom.

9 thoughts on “Biti rođen 1969

  1. Uvek mi je drago da prochitam ovakve odlomke iz nechijeg zivota, pogotovo rekla bih kada se radi o dobu ili godini u kojoj u ovoj formi nisam postojala. Pokazala mi je ova tvoja pricha u nekoliko navrata, koliko smo ustvari slichni,koliko toga u nama isto ostaje kroz smenu generacija,a to me oraspolozi, jer gledam unaokolo i plashi me sto vidim oko sebe samo potpune strance.

  2. Sve to i ja pamtim. Ali kao da je bilo u nekom drugom životu.
    Ustvari, mislim da ima nešto posebno u tim našim godištima (moje je 1968.), samo u negativnom smislu, nažalost. Spremali su nas da živimo u jednom svetu koji nismo dočekali. Kada je trebalo da zakoračimo u život našli smo se u potpuno drugačijem. Dok smo se osvestili, već smo bili blizu četrdesetih. Nimalo ohrabrujuće za našu generaciju.

    • Ja sam išao u školu sa ’68 (februarsko dete, pa još i tako intiligentan).

      To o čemu pišeš kada je naša generacija u pitanju je teško za stomak. „Vario“ sam, mislim, preko jedne decenije i mislim da sam uspeo. Idem dalje, jer mislim da nemam kuda drugo.

  3. Kad citam ovako kad neko ko je proziveo pise o necemu cega se i ne seca, kad deli zivot pre zivota…sta ce nama ostati, cega cemo se mi danas u dvadestima secati u svojim cetrdesetima, pedesetima, dal sa senom secati prica koje je slusao ili pita, gde su tu vremena.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s