B.(r)L.O.G.

„Blog… to je moje tajno gnezdo.“ – M nije htela nikome da kaže na kom mestu se nalazi njeno tajno gnezdo.

Pisala je, objavljivala… ko zna šta? Ko zna gde? I ljudi su čitali (slušali, gledali). Mogli su da steknu utisak. Bili su u prilici da oforme sopstveno mišljenje. Da saznaju koju muziku voli, ili recimo, koja je njena omiljena knjiga ili film.

M je imala svoj, personalni, cyber_odeljak za nepušače. Naravno, sama je bila nepušač i gledala je na nikotinske zavisnike kao na neku vrstu nižih bića, gomilu jadnika koji ne vladaju sobom. Mislim da onaj grafit: „Imati odeljak za pušenje u restoranu, isto je kao imati odeljak za pišanje u bazenu“ – najviše odgovara njenom viđenju ovog problema. Bilo kako bilo, empatija joj nije bila poznata.

Volela je seks. Dabome, ja sam o tome imao, tek, posredna saznanja. Saznanja u koja nisam sumnjao. Postojalo je nešto u vezi sa M, što vam nije dozvoljavalo da sumnjate. U njenoj pojavi, glasu, pokretima, feromonima. Moronima kojima je uvek bila okružena.

Postojala je slika o toj ženi. Slika, ili niz utisaka, kao mozaik, u vezi sa njom i njenim životom. Imidž, ili kako hoćete, na koji je sama uticala. U najvećoj meri, ali ne u potpunosti. Postojale su indicije, ali niko nije imao dokaza. Mada su neki tvrdili da imaju.

Na blogu je mogla u potpunosti da kreira sopstveni odraz. Verujem da je naslikala sebe kao što bi i većina ljudi: U najboljem svetlu. Ili barem, u svetlu, koje je sama odabrala da je obasjava i koje je smatrala da je pokazuje kao izvrsnu osobu.

Kako će drugi, ostali, da posmatraju to svetlo, kako će oni da ga vide, pa samim tim, kako će i nju osenčiti, ostaće nepoznato.

Kao u onoj, staroj, kineskoj: „Pas koji laje, nije dovoljno kuvan.“