B.(r)L.O.G.

„Blog… to je moje tajno gnezdo.“ – M nije htela nikome da kaže na kom mestu se nalazi njeno tajno gnezdo.

Pisala je, objavljivala… ko zna šta? Ko zna gde? I ljudi su čitali (slušali, gledali). Mogli su da steknu utisak. Bili su u prilici da oforme sopstveno mišljenje. Da saznaju koju muziku voli, ili recimo, koja je njena omiljena knjiga ili film.

M je imala svoj, personalni, cyber_odeljak za nepušače. Naravno, sama je bila nepušač i gledala je na nikotinske zavisnike kao na neku vrstu nižih bića, gomilu jadnika koji ne vladaju sobom. Mislim da onaj grafit: „Imati odeljak za pušenje u restoranu, isto je kao imati odeljak za pišanje u bazenu“ – najviše odgovara njenom viđenju ovog problema. Bilo kako bilo, empatija joj nije bila poznata.

Volela je seks. Dabome, ja sam o tome imao, tek, posredna saznanja. Saznanja u koja nisam sumnjao. Postojalo je nešto u vezi sa M, što vam nije dozvoljavalo da sumnjate. U njenoj pojavi, glasu, pokretima, feromonima. Moronima kojima je uvek bila okružena.

Postojala je slika o toj ženi. Slika, ili niz utisaka, kao mozaik, u vezi sa njom i njenim životom. Imidž, ili kako hoćete, na koji je sama uticala. U najvećoj meri, ali ne u potpunosti. Postojale su indicije, ali niko nije imao dokaza. Mada su neki tvrdili da imaju.

Na blogu je mogla u potpunosti da kreira sopstveni odraz. Verujem da je naslikala sebe kao što bi i većina ljudi: U najboljem svetlu. Ili barem, u svetlu, koje je sama odabrala da je obasjava i koje je smatrala da je pokazuje kao izvrsnu osobu.

Kako će drugi, ostali, da posmatraju to svetlo, kako će oni da ga vide, pa samim tim, kako će i nju osenčiti, ostaće nepoznato.

Kao u onoj, staroj, kineskoj: „Pas koji laje, nije dovoljno kuvan.“

12 thoughts on “B.(r)L.O.G.

  1. Blog može ostati nepoznanica za nekoga ko ga čita, baš kao i sama osoba u stvarnosti, zavisi kako je doživimo (tu osobu).

  2. Ljudi vole da budu čitani, gledani, mirisani što da ne a najviše koliko oni hoće, kako hoće i kada hoće. Zato blog kao mačka ima 9 života, dobro sad već 8.

  3. Rekao bih da postove treba čitati kao finu fikciju koja je pomogla njihovom autoru da se oseća bolje. Ne znam za blogera koji piše postove da bi se pritom osećao loše. Zato smo skloni „ulepšavanju stvarnosti“, posebno kad nismo zadovoljni sobom i/ili svetom oko nas – ako bi u post stavljali potpunu i „surovu“ istinu, osećali bi se loše dok bi pisali te postove i verovatno bi uskoro prestali da ih pišemo.

  4. Svaka čast, a u velikoj meri i hvala, slovima na svemu što (nam) pružaju. Između ostalih i jačinu direktnog upoznavanja onih koje najpre čitamo. Imam neka iskustva s tim u vezi koja su mi neverovatno jaka. Upoznavanje preko slova bez direktnog upoznavanja ostaje sakato.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s