Istina

Neke vrsta pretvaranja, prevare, pa ako hoćete i laži (laganja) svojstvene su mnogim živim bićima. Predstavljaju uslov ili oruđe/oružje opstanka. Naročito je to karakteristično za primate (a laž, kao, u užem smislu, usmena „kategorija“ -trenutnom šampionu među primatima pripada čoveku).

Mislim da se nešto poput „smirenosti“ postiže kada, sa zrelošću, skontaš da je laž deo govora. Svakodnevna stvar, koju koriste i oni koji se kunu da ne lažu. Makar na nesvesnom nivou i u sasvim bezazlenoj meri.

Onda počneš i da je primećuješ i razumeš njeno mesto. U misli, u rečenici, u razgovoru… u komunikaciji.

Tada nastupi jedan, mahom neuhvatljiv, momenat kada laž postane potpuno izlišna, čist višak i počeš da se stidiš samog sebe.

„Zbog toga što ima svoj kraj, život je besmislica.“

Ova rečenica pripisuje se izvesnom Abdul Atahiji (koga zanima lik i delo ovoga mudroga čoveka, neka „probabra po cyberniji“).

Egzistencijalisti bi, siguran sam, raskomadali ovu tezu. Da je, kojim slučajem, mogao da nasluti bilo šta o njihovom postojanju, dubokog sam uverenja da siroti gospodin Atahija ne bi izrekao tako nešto.

Ovako, u sveopšem nizanju besmislica, usred gomile apsurda i bizarnosti koje nas okružuju, jedina „stvar“ u Univerzumu, „vrhunac kreacije u eonima bezvremenosti“, jeste sam život. Konačnost, upravo ona, „podiže“ mu vrednost do neprocenjivosti.

Neko je, uostalom, rekao kako je Bog stvorio čoveka, jer nije bilo nikoga ko bi mogao da vidi to što je stvorio.

Ne bojte se… „nisam pošandrcao“, nisam umislio ništa i ni izdaleka nemam nameru da se sa ovakvim i sličnim temama, ovako nejakog znanja, inetelekta i pismenosti, hvatam u koštac.

Samo mi je „palo na pamet“.

San Salvador (da li?)

Sanjao sam noćas da sam u Beogradu u poseti kod jedne žene. U snu se zove Mira, ima plavu kosu i ćuti. Nalazimo se u njenom stanu. Ostavila me je u dnevnoj sobi, u društvu dvojice muškaraca, od kojih jedan, mladji i sa dužom kosom, ubrzo odlazi. Drugi, stariji je razgovorljiv. Pričamo o zgradama u Beogradu koje su ostecene u NATO bombingu. Mira ulazi i izlazi iz sobe, bez reči, gleda u pod.

***

U narednoj sceni, moj novi drugar i ja, sedimo sa gomilom starijih žena. „Otkud, odjednom ovolike babe?“ – pita on.

***

Poslednja scena – beogradski aerodrom. Srecem moju staru, školsku drugaricu Marinu (zgodna, lepa i pametna – bila i ostala). Razmišljam o tome kako je dobro što je Mira videla kako ja poznajem dobre ribe.

Aj, aj… ajvar. Avaj

Gledao je ravno ispred sebe. Tamo gde se završavala površina njegovog radnog stola počinjao je zid. Bio je oblepljen posterima, razglednicama sa nekih davnih letovanja, isečcima iz novina. Bilo je tu nekoliko malih fotografija jedne bebe, njegove ćerke koja je odavno odrasla, kao i samolepljiva ceduljica na kojoj su bile nažvrljane poruke i brojevi telefona. Levo od stola stajao je rolo orman, pored njega metalna kasa koja je skoro sasvim zaklanjala prozor.

„Mala, prljava površina sa par fleka od zgnječenih mušica. Ionako nemam neki pogled“ – pomislio je i okrenuo glavu desno, ka vratima. Pored njih je na zidu, visio zidni sat. „Prošlo je dve trećine radnog vremena. I zatvorenike puštaju posle dve trećine odslužene kazne!“

Lagano je ustao i protegnuo se.

Probam (ili „Ćita ćovek“), ili post o čitanju

Ne volim Maria Vargas Ljosu. Ako me pitaš zašto, neću umeti da ti odgovorim.
Počnem da čitam knjigu. Ukoliko ne ide glatko, ostavim je. Vratim se kasnije. Nekim naslovima vraćao sam se brzo, dok su drugi godinama čekali da ih opet uzmem u ruke. Dešavalo se da otkrijem autora i da za relativno kratko vreme (Zavisi od obima njegovog rada) pročitam sve što je ikada objavio, ili što je prevedeno i štampano kod nas. Ili gotovo sve.

Ljosu mi je preporučila jedna prijateljica. Od tada je prošlo sigurno preko petnaest godina. Sećam se da sam uzeo roman Pohvala pomajci. Narednih godina sam povremeno pokušavao sa sledećim naslovima: Zelena kuća, Lituma na Andima, Jarčeva fešta, naposletku ostavljajući do pola pročitane Avanture nevalje devojčice.

Murakamija sam počeo da čitam nedavno. Čitajući i slušajući o njemu (Mahom od mlađih od sebe), setio sam se jedne rečenice koju je, mislim, napisao Flavio Rigonat o Bukovskom: Miljenik pretežno mlade i intelektualne publike. U to vreme pronašao sam se i u jednom i u drugom. Nesumnjivo, tada sam bio mlad. Imam utisak kako je i Japanac miljenik upravo mlade i intelektualne čitalačke publike (Iz nekog razloga, moja generacija gaji predrasudu da se radi o jednom izuzetno tankom i krhkom sloju. Po mnogima, generacije stasale devedesetih godina prošlog i u prvoj deceniji dvadesetprvog veka najblaže rečeno – malo čitaju. Uvreženo je mišljenje, dakle, da među ljudima koji danas imaju između dvadeset i recimo, trideset do tridesetpet godina, mali broj zaslužuje da se nazove intelektualnom publikom. Istina, kada malo bolje pogledam, shvatam da smo i mi, nešto stariji drugari, olako koristili iste ili slične izraze, kada smo opisivali sopstveni milje). Uzeo sam 1Q84 i ide.

Sećam se sopstvenih zabluda o Koelju. Alehemičar kao da je govorio Idi kuda te srce vodi, ali to je neka druga stvar, nisam iz tog filma, govorio sam sebi. Moram da priznam da sam čitajući ono što je ovaj čovek napisao tek počeo da sumnjam. Nije da mi se nije učinilo da je protivrečan, da podilazi publici, ali nisam išao dalje. Peta gora mi je, recimo legla. Čitao sam je u vreme bombardovanja, u pauzama između sirena i grmljavine detonacija i protivavionske vatre, dok su krhotine i geleri, šta god, bukvalno lupkali o spuštene roletne. Kasnije sam ga ostavio.

Dakle, kada je posredi čitanje postoji i ljubav na prvi pogled, na drugi ili treći. Postoje, dabome, razočarenja, ali i otrežnjenja. Jedan od profana nam je govorio da treba što manje da čitamo. On je čovek šezdesetosmaš i ko zna iz kakve ideološke matrice je pokušao da nam da ispravan savet. Verovatno nije misio na književnost kada je rekao čitanje.

Gledao sam dokumentarac o Mariu Vargas Ljosi. Lep čovek. Samo da završim Murakamija…

Ko je kakav

Nismo posebni, ali je svako od nas jedinstven. To sam shvatio rano, kada sam kao tinejdžer, slomljen zbog užasno bubuljičavog lica, shvatio da mi neće skoro krenuti.

Kompleksi, ukoliko nisu neka vrsta neuroze (ili nečega još težeg), te stoga ne proizvode funkcionalne smetnje, mogu da predstavljaju izraz nečije posebnosti. Ponekad sasvim male posebnosti: Individualne, za užu okolinu važne, intimne takoreći. Male zbirke izuizetnosti.

Mrzeo sam svoju posebnost, jer nisam video u tome ništa lepo. Dok je za moje vršnjake, mladost tekla u svoj svojoj punoći, ja sam stajao sa strane. Nekad namerno, nekad izdvojen od strane drugih. Ponekad mi se činilo da je situacija tragična. Neko vreme niko nije pokušavao da bude grub prema meni. Kasnije se niko nije usuđivao da bude grub, ali to je neka druga priča.

Postoje i one posebnosti koje „vuku na dole“. Nekakve negativne ili ružne osobine, kojih individua ili ne ume ili nema snage da se reši, ili naprosto nije u stanju da ih pretvori u nekakvo dobro. Iskustvo koje će da koristi. Ili koje može da mu da oslonac prilikom procene stvarnosti, ili da mu podari način gledanja na stvari, na život i što je, po meni, najvažnije – na ljude (ako je to dvoje uopšte moguće razdvojiti).

Vremenom sam postao majstor u pretvaranju vode u vino. Ma kako stvari izgledale loše danas, koliko sutra će sve to moći da posluži kao iskustvo. Često dragoceno, jer takvo iskustvo nema baš svako.
I dalje mi se lepe svakojaki skrajnuti  likovi. Ranije sam mislio da moji ožiljci utiču na to da izgledam ranjivo ili slabo. Posle sam uvideo da to nema uvek veze sa fizičkim izgledom. Emitujem nešto što povremeno zalepi za mene nekoga ko mi uopšte ne pripada. Kao što mi je jedna gatara rekla: „Ajde sine, jak si ko bik, al vidim ti u očima da si mekan.“ To je ono što me još uvek prati.

Ni danas, u zrelim godinama, nije mi uvek svejedno. Ponekad se nasmejem, a ponekad poludim. Kvalitativna razlika je u ovom drugom. Umem da se zaustavim na vreme. Godine su učinile svoje i možda, činjenica da sam roditelj. I još par sitnica.

Ostalo je stvar karaktera i ja, što sam stariji, sve sam više ubeđen da je upravo karakter nečija izvorna vrednost (ili ono drugo), jer je reč o nečemu sa čim se rađamo i na šta se, po mom dubokom uverenju, ne može suštinski uticati.

Faljenje

Ili živi život ili piši. Sve se odvija, dešava se u fazonu: Živiš, ali ukoliko osećaš da nešto nedostaje – pišeš postove. Ukoliko ti nešto baš ozbiljno fali – pišeš knjige.

Od kako je onaj Englez na Sajmu knjiga u Beogradu rekao kako: „Danas ima više pisaca, nego čitalaca“ ne izlazi mi iz glave. Ne dotični, nego njegova misao. Bolje reći tvrdnja. Ogroman broj ljudi, uznemirujuće ogroman broj ne čita. Do te mere da sumnjam da li su uopšte pismeni. Od malecnog, preostalog dela, takođe zabrinjavajuće velik broj njih čita samo novine, a ako se i uhvati u koštac sa nečim što liči na knjigu, onda je reč o trešu. Preostaje vrsta u izumiranju, ali kako je Bog odista jedino pamet dobro raspodelio, nema frke…

Čija mama najbolje kuha? Inspired by: SIZIF

Ne bih se ja vraćao na prošle prozivke, širio priču ili tako nešto. Dovoljno mi je intrigantno samo pitanje, uz lagane smernice koje je velikodušno ponudio u naslovu pomenuti dragi mi bloger i imenjak iz pravog života.

Dakle, gotovo je opšte mesto za sve stare poznanike činjenica da je moja malenkost odrastala bez nazočnosti očinske figure, ali mu je sudba pružila da ima (gotovo) dve majke. Jedna je, pored prave, biološke majke, znamenita baba Danica, toliko puta ovde opevana, da je skoro pa izlišno reći da je njena, umesto majčine kuhinje, dominirala mojim odrastanjem, formiranjem ukusa, razvojem kako fizičkim, tako i ličnosti itc.

Kada sam se oženio, moja darling je umela da zgotovi manje jela nego što sam ja to umeo. Vremenom, dakako, to se izmenilo, a naročito od kako smo i sami dobili potomka, kada je skoro pa sasvim tas na toj vagi „sišao“ na njenu stranu. Tašta je naravski imala u svemu tome presudnu ulogu, pa je od početka uz malene porcije („Naravno Sofija“, govorila joj je njena sestra, tešeći je posle primedbi zetova na iste – „pa, ti si imala žensku decu. Treba ti vremena da se navikneš na količine koje muški mogu da pojedu.“), negovala kvalitet, te je svojim trudom, dostignućima i kvalitetom, vremenom sasvim obuzela i na posletku osvojila naše gastronomske „prostore.“

„Na dobro se čovek lako navikne“ (Ili kako se već kaže?) i stoga nije bilo potrebno da „uključujem“ svoje tako poželjne osobine, kao što su tolerantnost, blagost, neprobirljivost, običaj da uvek pohvalim (Negde sam pročitao da se tih pohvala treba čuvati i od njih se uzdržavati, naročito u početku, da vam se ne bi desilo da ostatak života, svaki put u gostima kod punice na nedeljnom ručku, jedete upravo TO, a bog zna da ste samo reda radi izneli svoje oduševljenje, a zapravo vas ’vata blaga mučnina od sastojaka – prim. GkGnV namenjena budućim zetovima).

Odgovor bi glasio: „Najbolje kuha majka moje žene“, da stvari stoje tako prosto, jednostavno, da ne kažem da su crno – belo postavljene. Avaj, daleko od toga, jer nedeljni ručak je najmanje jednom nedeljno (Ili bi u ovom slučaju bilo bolje reći: Najviše jednom nedeljno), jer svih ostalih dana valja vam konzumirati, i to u slast, ono što vam životna saputnica servira, da ne bi u suprotnom bili redovni abonent kakvog pansiona za samce ili ne daj Bože mušterija koja živi od menija lokalne kafanice ili hotela sa tri zvezdice, „Gradske kafane“ ili „Mlečnog restorana“, pekare i da ne nabrajam (Supa, čorba, bečka i pire, a sutra grašak i pariska, plus salata gratis).

Zapravo, uopšte ne bi bilo loše da se muški deo balkanske populacije, lagano odvoji od maminih skuta, pa tako i od mamine kuhinje, još dobrano pre osnivanja sopstvene porodice. Da se lepo osamostali, tu i tamo nauči da svojim ručicama nešto zgotovi, da ume još koju kućnu, „rad’ sebe“, radnju da obavi, pa da tek onda stupi u zajednicu ravnopravnih (Da l’ polova, ili ne, ali svakako ravnopravnih jedinki). Ukoliko očekujete da vam draga zameni majku, pa makar i u kuhinji u startu ste pogrešili stoleće, epohu, širi kulturološki milje, geografsku širinu i dužinu, sopstveni cilj da postanete savremeni muškarac, sopstvena htenja da postanete klasični muškarac (Jer šta pa vi mladi gospodine umete, ako očekujete da ona sprema hranu? Idete u lov, popravljate po kući, cepate drva, ili…?).