Čija mama najbolje kuha? Inspired by: SIZIF

Ne bih se ja vraćao na prošle prozivke, širio priču ili tako nešto. Dovoljno mi je intrigantno samo pitanje, uz lagane smernice koje je velikodušno ponudio u naslovu pomenuti dragi mi bloger i imenjak iz pravog života.

Dakle, gotovo je opšte mesto za sve stare poznanike činjenica da je moja malenkost odrastala bez nazočnosti očinske figure, ali mu je sudba pružila da ima (gotovo) dve majke. Jedna je, pored prave, biološke majke, znamenita baba Danica, toliko puta ovde opevana, da je skoro pa izlišno reći da je njena, umesto majčine kuhinje, dominirala mojim odrastanjem, formiranjem ukusa, razvojem kako fizičkim, tako i ličnosti itc.

Kada sam se oženio, moja darling je umela da zgotovi manje jela nego što sam ja to umeo. Vremenom, dakako, to se izmenilo, a naročito od kako smo i sami dobili potomka, kada je skoro pa sasvim tas na toj vagi „sišao“ na njenu stranu. Tašta je naravski imala u svemu tome presudnu ulogu, pa je od početka uz malene porcije („Naravno Sofija“, govorila joj je njena sestra, tešeći je posle primedbi zetova na iste – „pa, ti si imala žensku decu. Treba ti vremena da se navikneš na količine koje muški mogu da pojedu.“), negovala kvalitet, te je svojim trudom, dostignućima i kvalitetom, vremenom sasvim obuzela i na posletku osvojila naše gastronomske „prostore.“

„Na dobro se čovek lako navikne“ (Ili kako se već kaže?) i stoga nije bilo potrebno da „uključujem“ svoje tako poželjne osobine, kao što su tolerantnost, blagost, neprobirljivost, običaj da uvek pohvalim (Negde sam pročitao da se tih pohvala treba čuvati i od njih se uzdržavati, naročito u početku, da vam se ne bi desilo da ostatak života, svaki put u gostima kod punice na nedeljnom ručku, jedete upravo TO, a bog zna da ste samo reda radi izneli svoje oduševljenje, a zapravo vas ’vata blaga mučnina od sastojaka – prim. GkGnV namenjena budućim zetovima).

Odgovor bi glasio: „Najbolje kuha majka moje žene“, da stvari stoje tako prosto, jednostavno, da ne kažem da su crno – belo postavljene. Avaj, daleko od toga, jer nedeljni ručak je najmanje jednom nedeljno (Ili bi u ovom slučaju bilo bolje reći: Najviše jednom nedeljno), jer svih ostalih dana valja vam konzumirati, i to u slast, ono što vam životna saputnica servira, da ne bi u suprotnom bili redovni abonent kakvog pansiona za samce ili ne daj Bože mušterija koja živi od menija lokalne kafanice ili hotela sa tri zvezdice, „Gradske kafane“ ili „Mlečnog restorana“, pekare i da ne nabrajam (Supa, čorba, bečka i pire, a sutra grašak i pariska, plus salata gratis).

Zapravo, uopšte ne bi bilo loše da se muški deo balkanske populacije, lagano odvoji od maminih skuta, pa tako i od mamine kuhinje, još dobrano pre osnivanja sopstvene porodice. Da se lepo osamostali, tu i tamo nauči da svojim ručicama nešto zgotovi, da ume još koju kućnu, „rad’ sebe“, radnju da obavi, pa da tek onda stupi u zajednicu ravnopravnih (Da l’ polova, ili ne, ali svakako ravnopravnih jedinki). Ukoliko očekujete da vam draga zameni majku, pa makar i u kuhinji u startu ste pogrešili stoleće, epohu, širi kulturološki milje, geografsku širinu i dužinu, sopstveni cilj da postanete savremeni muškarac, sopstvena htenja da postanete klasični muškarac (Jer šta pa vi mladi gospodine umete, ako očekujete da ona sprema hranu? Idete u lov, popravljate po kući, cepate drva, ili…?).