Ko je kakav

Nismo posebni, ali je svako od nas jedinstven. To sam shvatio rano, kada sam kao tinejdžer, slomljen zbog užasno bubuljičavog lica, shvatio da mi neće skoro krenuti.

Kompleksi, ukoliko nisu neka vrsta neuroze (ili nečega još težeg), te stoga ne proizvode funkcionalne smetnje, mogu da predstavljaju izraz nečije posebnosti. Ponekad sasvim male posebnosti: Individualne, za užu okolinu važne, intimne takoreći. Male zbirke izuizetnosti.

Mrzeo sam svoju posebnost, jer nisam video u tome ništa lepo. Dok je za moje vršnjake, mladost tekla u svoj svojoj punoći, ja sam stajao sa strane. Nekad namerno, nekad izdvojen od strane drugih. Ponekad mi se činilo da je situacija tragična. Neko vreme niko nije pokušavao da bude grub prema meni. Kasnije se niko nije usuđivao da bude grub, ali to je neka druga priča.

Postoje i one posebnosti koje „vuku na dole“. Nekakve negativne ili ružne osobine, kojih individua ili ne ume ili nema snage da se reši, ili naprosto nije u stanju da ih pretvori u nekakvo dobro. Iskustvo koje će da koristi. Ili koje može da mu da oslonac prilikom procene stvarnosti, ili da mu podari način gledanja na stvari, na život i što je, po meni, najvažnije – na ljude (ako je to dvoje uopšte moguće razdvojiti).

Vremenom sam postao majstor u pretvaranju vode u vino. Ma kako stvari izgledale loše danas, koliko sutra će sve to moći da posluži kao iskustvo. Često dragoceno, jer takvo iskustvo nema baš svako.
I dalje mi se lepe svakojaki skrajnuti  likovi. Ranije sam mislio da moji ožiljci utiču na to da izgledam ranjivo ili slabo. Posle sam uvideo da to nema uvek veze sa fizičkim izgledom. Emitujem nešto što povremeno zalepi za mene nekoga ko mi uopšte ne pripada. Kao što mi je jedna gatara rekla: „Ajde sine, jak si ko bik, al vidim ti u očima da si mekan.“ To je ono što me još uvek prati.

Ni danas, u zrelim godinama, nije mi uvek svejedno. Ponekad se nasmejem, a ponekad poludim. Kvalitativna razlika je u ovom drugom. Umem da se zaustavim na vreme. Godine su učinile svoje i možda, činjenica da sam roditelj. I još par sitnica.

Ostalo je stvar karaktera i ja, što sam stariji, sve sam više ubeđen da je upravo karakter nečija izvorna vrednost (ili ono drugo), jer je reč o nečemu sa čim se rađamo i na šta se, po mom dubokom uverenju, ne može suštinski uticati.