Probam (ili „Ćita ćovek“), ili post o čitanju

Ne volim Maria Vargas Ljosu. Ako me pitaš zašto, neću umeti da ti odgovorim.
Počnem da čitam knjigu. Ukoliko ne ide glatko, ostavim je. Vratim se kasnije. Nekim naslovima vraćao sam se brzo, dok su drugi godinama čekali da ih opet uzmem u ruke. Dešavalo se da otkrijem autora i da za relativno kratko vreme (Zavisi od obima njegovog rada) pročitam sve što je ikada objavio, ili što je prevedeno i štampano kod nas. Ili gotovo sve.

Ljosu mi je preporučila jedna prijateljica. Od tada je prošlo sigurno preko petnaest godina. Sećam se da sam uzeo roman Pohvala pomajci. Narednih godina sam povremeno pokušavao sa sledećim naslovima: Zelena kuća, Lituma na Andima, Jarčeva fešta, naposletku ostavljajući do pola pročitane Avanture nevalje devojčice.

Murakamija sam počeo da čitam nedavno. Čitajući i slušajući o njemu (Mahom od mlađih od sebe), setio sam se jedne rečenice koju je, mislim, napisao Flavio Rigonat o Bukovskom: Miljenik pretežno mlade i intelektualne publike. U to vreme pronašao sam se i u jednom i u drugom. Nesumnjivo, tada sam bio mlad. Imam utisak kako je i Japanac miljenik upravo mlade i intelektualne čitalačke publike (Iz nekog razloga, moja generacija gaji predrasudu da se radi o jednom izuzetno tankom i krhkom sloju. Po mnogima, generacije stasale devedesetih godina prošlog i u prvoj deceniji dvadesetprvog veka najblaže rečeno – malo čitaju. Uvreženo je mišljenje, dakle, da među ljudima koji danas imaju između dvadeset i recimo, trideset do tridesetpet godina, mali broj zaslužuje da se nazove intelektualnom publikom. Istina, kada malo bolje pogledam, shvatam da smo i mi, nešto stariji drugari, olako koristili iste ili slične izraze, kada smo opisivali sopstveni milje). Uzeo sam 1Q84 i ide.

Sećam se sopstvenih zabluda o Koelju. Alehemičar kao da je govorio Idi kuda te srce vodi, ali to je neka druga stvar, nisam iz tog filma, govorio sam sebi. Moram da priznam da sam čitajući ono što je ovaj čovek napisao tek počeo da sumnjam. Nije da mi se nije učinilo da je protivrečan, da podilazi publici, ali nisam išao dalje. Peta gora mi je, recimo legla. Čitao sam je u vreme bombardovanja, u pauzama između sirena i grmljavine detonacija i protivavionske vatre, dok su krhotine i geleri, šta god, bukvalno lupkali o spuštene roletne. Kasnije sam ga ostavio.

Dakle, kada je posredi čitanje postoji i ljubav na prvi pogled, na drugi ili treći. Postoje, dabome, razočarenja, ali i otrežnjenja. Jedan od profana nam je govorio da treba što manje da čitamo. On je čovek šezdesetosmaš i ko zna iz kakve ideološke matrice je pokušao da nam da ispravan savet. Verovatno nije misio na književnost kada je rekao čitanje.

Gledao sam dokumentarac o Mariu Vargas Ljosi. Lep čovek. Samo da završim Murakamija…