„Zbog toga što ima svoj kraj, život je besmislica.“

Ova rečenica pripisuje se izvesnom Abdul Atahiji (koga zanima lik i delo ovoga mudroga čoveka, neka „probabra po cyberniji“).

Egzistencijalisti bi, siguran sam, raskomadali ovu tezu. Da je, kojim slučajem, mogao da nasluti bilo šta o njihovom postojanju, dubokog sam uverenja da siroti gospodin Atahija ne bi izrekao tako nešto.

Ovako, u sveopšem nizanju besmislica, usred gomile apsurda i bizarnosti koje nas okružuju, jedina „stvar“ u Univerzumu, „vrhunac kreacije u eonima bezvremenosti“, jeste sam život. Konačnost, upravo ona, „podiže“ mu vrednost do neprocenjivosti.

Neko je, uostalom, rekao kako je Bog stvorio čoveka, jer nije bilo nikoga ko bi mogao da vidi to što je stvorio.

Ne bojte se… „nisam pošandrcao“, nisam umislio ništa i ni izdaleka nemam nameru da se sa ovakvim i sličnim temama, ovako nejakog znanja, inetelekta i pismenosti, hvatam u koštac.

Samo mi je „palo na pamet“.

San Salvador (da li?)

Sanjao sam noćas da sam u Beogradu u poseti kod jedne žene. U snu se zove Mira, ima plavu kosu i ćuti. Nalazimo se u njenom stanu. Ostavila me je u dnevnoj sobi, u društvu dvojice muškaraca, od kojih jedan, mladji i sa dužom kosom, ubrzo odlazi. Drugi, stariji je razgovorljiv. Pričamo o zgradama u Beogradu koje su ostecene u NATO bombingu. Mira ulazi i izlazi iz sobe, bez reči, gleda u pod.

***

U narednoj sceni, moj novi drugar i ja, sedimo sa gomilom starijih žena. „Otkud, odjednom ovolike babe?“ – pita on.

***

Poslednja scena – beogradski aerodrom. Srecem moju staru, školsku drugaricu Marinu (zgodna, lepa i pametna – bila i ostala). Razmišljam o tome kako je dobro što je Mira videla kako ja poznajem dobre ribe.