Sa stodvanaest na osamdeset sedam i pada

Dvehiljadeosma godina. Stajem na kantar, onaj kućni, da ne kažem sobni. U kupatilu ima jedno mesto na inače neravnim podnim pločicama, koje pruža kakvu – takvu stabilnost preciznom mernom instrumentu. 112 kg. Cirka. Zima, tik pred Novu godinu, što znači da tek predstoje gozbe za istu, pa za Božić, pa za moj rođus drugog drugog. Do proleća i prvog sunca ima još oho – ho. Samim tim ima još dosta do prvog svežeg povrća.

Borim se čitav život sa viškom kilograma. Ili telesne mase. Volim da jedem i nema tu ničeg osim velike strasti. Međutim, koliko do skora (Čini mi se, a u stvari nije baš bilo juče), odnos zima – leto stajao je u sasvim prihvatljivim granicama: Zimskih osamdesetdve do osamdesetpet, pretvaralo bi se u letnjih, elegantnih sedamdesetpet do sedamdesetosam. Kada je, za ime sveta, sve to postalo stravičnih stotinuidvanaest kilograma žive vage?! Na ovu visinu, da ne kažem nizinu! Indeks (Da, da „onaj“) odavno je prešao „u crveno“ (Čitava serija postova mogla bi se iznjedriti samo o raznoraznim zdravstvenim problemima od krvnog tlaka, do problema sa kičmom, hroničnog umora i sve tako). Od konfekcijskog broja 48 stigao sam do 54 (Ili više), odnosno do L prvo do XL, a potom do XXL, a potom sam sve češće pogledavao u izloge butika za punije osobe, gde se iks množi sa koliko hoćeš, ili koliko ti treba (Mada je pravo pitanje: Kome je to potrebno?). Pantalone kao džak, morao je majstor Milan da mi skraćuje skoro na pola, a sužavanje smo postepeno izostavili. Džemperi, duksevi, šulje, jakne i sve ostalo, korektne širine, osim što bi rukavi bili kao da sam obukao jaknu koju mi je dao Divac. Čudo.

Prvi uspeh je bila činjenica da sam prestao da se prejedam. Pravi izraz, imajući na umu posledice, dabome, bio bi „Prežderavanje“, ali zadovoljiću se, ipak, prejedanjem. Nema tu puno spletkarenja. Pogledaš se u ogledalo i kažeš: „Sve ovo su moji zubi natukli!“. Na moju radost to prvo leto bez prejedanja, uz plivanje na moru i uobičajene letnje šetnje i slično, u sasvim umerenom tempu – pokazale su na gorepomenutoj vagi prvo stodevet, koje su se pred početak školske godine „istopile“ do stotri kilograma. „Izeš čoveka bez metera“ i dalje je bila moja omiljena šala, kao i tvrdnja da imam težinu za supertešku, a visinu za perolaku, te nisam lak zalogaj (Poređenje bliže blogerima, nego blogerkama, ali neka).

Drugi uspeh je bio što se sledeće zime nisam „vratio“. To me je osokolilo. Rešio sam da dam sebi vreme(na). Lako je bilo u mladosti držati rigorozne dijete. I sada, ukoliko bih se zainatio, mogao bih isto. Žalosna istina je da se posle takvog jednog pregnuća, izgubljena telesna masa još lakše vrati, a često i poveća u odnosu na početno stanje. U ovim godinama, takvo igranje sopstvenim metabolizmom nije uputno. Uz to, lakše je kade se postepeno navikneš na manje porcije. Vremenom sa sve manje, postižeš sve više… i nema gladovanja. Barem, ne onog nepodnošljivog koje na posletku dovede do „Jo-jo“ efekta.

Tako je prošla i sledeća zima, pa sledeća… Nisam se opterećivao merenjima. Dešavalo se da nabacim koju, ali nikada do kraja. Dva koraka napred, jedan nazad, ali bitno je „Napred“. Primetio sam da su mi odevni predmeti sve više „Alvaltni“. Neki duksevi su mi postali kao tunike, a ramena na džemperima i košuljama dolazila su do lakata. Posle par godina ušao sam u „Zaru“ i uvukao se u pantalone koje nisu zahtevale nikakve prepravke. Dva broja manje!

Sada su mi i te lone malo široke. Osamdesetsedam!!! Vratio sam se u L. Nema više iks. Par majica koje su mi do juče stajale „Zatamburene“ kao bodi, danas sasvim lepo „Padaju“. Pritisak je oket, kičma lakše. Manje se zamaram.

Ide zima…

P.S. (Ovaj post je nastao pre godinu dana. Na žalost, u međuvremenu sam ponovo „nabacio“ više nego proteklih godina, pa ću morati više da se potrudim u periodu koji je pred nama. Ipak, daleko od toga da sam sve „vratio“ – još uvek ulazim u sve te, manje brojeve, ali majice mi ne stoje tako dobro)

Samotno neko…

…doba. Svi su otišli. Ne baš svi, naravno, ali kada ste okruženi daleko manjim brojem ljudi, nego inače, naročito kada nisu tu oni za koje kažete da vam je drago kada su u vašem društvu, onda, nekako, s pravom tvrdite kako su otišli svi. Svi, naime, do kojih vam je stalo. Na ovaj ili onaj način.

Gost kod grofice na veceri

– „Ideš?“

– „Idem.“

– „Šta ćeš da radiš tamo?“

– „Smisliću nešto…“

– „Šta? Nemaš plan, neku koncepciju, šta ja znam?“

– „Pa… imam, jebote, znaš… u osnovnim crtama. Otkud znam šta će da iskrsne. Mislim, na licu mesta…“

– „Gde ćeš da spavaš?“

– „E… mojne da kakiš sad. Nosim dovoljno love za prvo vreme, pa neću na ulici da budem…“

– „’el znaš pošto je hotel tamo?“

– „Neću sa aerodroma odma’ u hotel. Ti nisi normalan, bre?! Nemoj da me zezaš. Iznajmiću neku gajbu…“

– „Budalo!!! Pa ’el znaš pošto je gajba tamo?! I ’el znaš kol’ke su te gajbe?! Čoveče! Možeš fudbalicu da zakuvaš u dnevnom… a u predsoblju basket. Ortak onog Šosa, znaš onog? Što je bio kod one Japanke tri meseca i nijednom ga nije ponudila ni čašu ’ladne vode, je l’ ga znaš? Znaš da je rek’o da je plafon na cirka pet metara visine?!“

– „Nije bila Japanka, nego Kineskinja… Kantonška Kineskinja.“

– „Boli me je l’ Japanka il’ Kineskinja iz nekog kantona, jebote… ’el slušaš ti šta ja govorim?!“

– „Šta me briga za plafon, ’el si ti normalan? Ka’ke veze ima na koju je visinu postavljen plafon? Neka ga kače na nebo, boli me kurac!“

– „Kako šta te briga? Ortak tog Šosa nije aozbiljan čova.“

– „Šta s njim…? Mekušac, boli me baš za čašu vode. Boli me za plafon, lustere i sve ostalo… Smestiću se negde.“

– „A šljaka, čoveče? Šta ćeš da radiš… mislim, od čega ćeš da živiš kada plane kinta od kuće, a?“

– „E mojne opet… zvučiš kao moja keva čoveče. Ne može sve da bude crno, jebote…“

– „Šta k’o keva? Šta k’o keva?! Odgovori… kako ćeš da kupuješ?“

– „Šta da kupujem?!“

– „Kako šta? Kako šta?! Hranu, piće, cigare… a vutra? Gde ćeš naći da zaviješ, ortak, a?! Pa, računi, struja, grejanje, šta ja znam… telefon? Kako ćeš da zoveš kevu, da vi’iš ’el bolesna, ’el joj fali štone?!“

– „Ti nisi normalan. Stvarno si k’o moja keva. Nemo’ sad da mi nabijaš osećaj krivice. Šta bi pa, kao, ovde radio?“

– „Kako šta? Bilo šta!!! Znaš kada je Frizbi…“

– „…onaj slikar?“

– „Da, slikar… znaš kada se vratio iz Holandije, jebote, iz Nizozemske?“

– „Bio u Amsterdamu, potrošio kintu što je poneo, pa se vratio… pa šta? Šta s njim?“

– „E taj… dotični, taj slikar, Frizbi znaš, pričao mi je jednom ka’ se napio, znaš, kako mu je svejedno gde će da klošari i da duva. Ovde ili u Amsterdamu, kapiraš? Svejedno mu je. Javilo mu se, kaže, kada je ostao bez ičega, počela neka kiša, jebem li ga, neki vetar sa mora, otkud znam… nigde nikoga. I one kurave pozatvarale izloge, kapiraš? Pospuštale role na izlozima i otišle… otišle kućama, negde, kapiraš? A on ostao… kaže tada ga je stislo, bilo mu teško u pičku materinu, pa mu je negde pred jutro, znaš, ono kada je naj’ladnije, kaže, bio već prokis’o, ili promrz’o, otkud znam, kaže kako mu je onda sinulo da mu je svejedno…“

– „Odlepio, debil… uželeo se mame, boli me racku za njega i za taj Amsterdam i za klošare… ja ću da šljakam. I šta me karaš za tu duvku? Nisam ti ja đanki, jebote… da te jebo. Ne zavisim ja ni od koga, ni od tebe, je l’ ti jasno?! Nisam navučen na gudru… ni na te fore, kao, topli dom i ta sranja.“

– „A Mire?“

– „Šta Mire? Onaj Drakula Mire?“

– „E taj… znaš da je on, kao, isto išao da šljaka. Pa ga onaj uglješa startovao sa skakavcem. Kaže k’o regal, jebote, al’ urađen sto posto… Mire mu dao prvu novčanicu iz džepa, ovaj uz’o i otiš’o, onako urađen, nije ni video da mu je Mire dao dvaes’ milijardi, jebote, dinara… ha, ha, ha…“

– „Ha,ha, ha… onu sa nulama, ha, ha, ha… golubicu mu dao a-ha, ha, ha…“

Katka

Dejan i ja smo ih sreli u „Atrijumu“… Mislim da je bio ponedeljak, ili tako neki dan. Zapravo vece. Njih dve su stajale desno od stepenica.
– „Katka“, viknuo je Dejan, vidno odusevljen.
– „Da te upoznam sa mojom starom skolskom dugaricom. Ovo je Katka ovo je Vlada…“
Poveo se razgovor o doceku Nove godine. Dejan je pricao sa drugaricom. Ja sa Katkom.
Trudio sam se da govorim nesto dubljim glasom. Sporo i sa smeskom. Gledao sam joj ravno u oci. Malo sam glumio da sam kul. Pripalio sam joj cigaretu. Usao joj je dim u oci. Nasmesila se, stidljivo, kada su joj se oci zasuzile. Razgovor smo prekidali kratkim periodima cutanja, kada smo se netremice gledali. Svideo sam joj se.
Mislim da je to bio dan, ili dva, uoci Doceka. Dogovorili smo se da se vidimo, na istom mestu. Za reprizu, kada ce ulaz biti slobodan.
– „Svideo sam joj se.“ – ponavljao sam u sebi. Mogao sam, bez greske, da ponovim svaku rec koju sam izgovorio te veceri. Svaki svoj pokret. Znao sam tacno kako sam bio obucen: Crna jakna, dzombaste cipele, crna polu-rolka… Kako je ona izgledala? Toliko sam bio obuzet sobom, da nisam mogao sa sigurnoscu da se setim bilo cega osim njenog lica. I tog imena: Katka… ili je to bio nadimak? Nisam hteo da pitam Dejana. Cekao sam reprizu.
Sati koji su usledili bili su mesavina alkoholnih isparenja i duvanskog dima u kom je lebdeo njen lik. Lepo, malo, trouglasto lice, smedje oci. Tanke usne. Nekako prkosne, kao stisnute iz inata. Kratka kosa. Kestenjasta. Lepe male usi… Minjdzusa u jednom uhu. Minijaturna mrtvacka glava. Fol. Mozgao sam o njenom punk stilu. Fuck punk. Fuck fuck.
Radila je u jednoj turistickoj agenciji. Na reprizi se pojavila na kratko. U prolazu mi je ostavila broj na poslu.
Telefon je dugo zvonio: – „Dodji sada, ako imas vremena. Popodne nema guzve.“
Sedela je iza radnog stola. Ustala je cim sam usao. Dzemper boje tarakote, svetle farke. Prosla je pored mene i otisla u prostoriju iza. Nije imala mindjusu sa mrtvackom glavom.
– „Kakvu kafu pijes?“ – doviknula mi je.
Pod neonskim svetlima turisticke agencije, u kasno januarsko popodne, moje samopouzdanje iz mracnog i zadimljenog „Atrijuma“ nestalo je bez traga. Bio sam ukocen od treme. Ni njoj nije bilo svejedno, ali se ponasala normalno. Ja sam bio nenormalan. Nisam znao gde da gledam. Usrao sam se. Pustio sam nju da prica o svom poslu i putovanjima u vezi sa poslom. Kada sam pokusao nesto da kazem, misli su mi se zapetljavale u beskrajnim recenicama bez poente. Mogao sam, sasvim jasno, da detektujem promene na njenom licu. Od vedrog raspolozenja, preko blage dosade, razocarenja, izraz njenog lica, na kraju, gotovo da je, uz nevericu, pokazivao blago gadjenje. Ipak, smogla je snage da me ljubazno isprati.
– „Vidimo se… ponekad, u „Atrijumu.““ – saopstila je svoju presudu uz neutralni smesak.

Na kampovanju (avgust 1985… a jao!)

Ljiljana i Biljana su potrosile svu lovu i pitale su nas da li mogu da spavaju u nasem satoru. Zelele su da se, jos koji dan, prosvercuju u kampu i produze sebi letovanje.

Naravno da je Braki, kao dezurni lepotan naseg satora, odmah bacio oko na Bilju. To je znacilo da cemo mi, ostali, sledecu noc provesti van satora. Avaj, Bilji na pamet nije padalo da bilo sta radi sa Brakijem. Braki je sa svoje strane bio uporan. Tako se nase spavanje pod vedrim nebom produzilo na jos nekoliko narednih noci.
Braki je svake veceri sa nadom ulazio u sator. Bilja se nije mnogo bunila. Bilo je vise mesta.

Kako situacija izmedju njih dvoje nije ni malo uznapredovala, jedne veceri smo svi, samoinicijativno, a malcice i demonstrativno, vratili svoje vrece za spavanje na svoja mesta… I jos smo napravili jedno dodatno mesto. Za Ljilju.

Poredak u velikom, izvidjackom satoru sada je izgledao ovako, od dna satora, ka izlazu: Prosirenje za ruksage (koje se potpuno deformisalo od kolicine natrpanih stvari i spolja gledano je izgledalo kao velika, ruzna grba, a sa unutrasnje strane kao zid jazbine kakve divlje zivotinje), potom Sinisa, Marko, pored njih Ljilja, a dalje Braki i Bilja i kod vrata – ja.

Brakiju, koji nije imao dar da primeti kada je kraj, ucinilo se da je kucnuo poslednji cas da nesto uradi. Okrenuo se ka Bilji i poceo da sara rukama po njenom telu.
Bilja je vrisnula, odalamila mu samarcinu i ljutito izjavila:
– „Sta radis, bre, budalo? Zar da sa tobom gubim vreme, dok pored mene lezi ovaj lepi decko.“

Potom se okrenula ka meni. Ni snasao se nisam, a njen jezik nasao se u mojim ustima, a ruka izmedju mojih nogu.
Blago sam je odgurnuo od sebe. Ustao sam i izasao iz satora.

Pored terena za basket, oko vatre, sedelo je veselo drustvo sa gitarom. Seo sam u krug i neko mi je dodao bocu sa domacim, vodom razredjenim „Prosekom“. Potegao sam dobar gutljaj i bocu predao dalje.

VOLIM – NE VOLIM

Volim:
– Svog sina i svoju darling (posebno i zajedno – svoju porodicu; svakoga za sebe i kao celinu i tesko mi je da ih razdvojim, kao u onoj knjizi „Covek i decak“ Tonija Parsonsa, gde glavni junak posmatra zenu i sina u zagrljaju i ne moze da razazna „Gde se zavrsava njena kosa, a gde pocinje njegova“) kao jedino dvoje za koje bih bio spreman da ucinim bilo sta, bukvalno;
– Svoje uspomene, retke, prozracne, koje nikako ne mogu da zapisem, a da mi se svidi kako je ispalo;
– Ljude (u cijoj licnosti dominira socijalna/emocionalna intiligencija i koji vise vole drustvene nauke od prirodnih);
– Muziku; Slikarstvo; Pozoriste (ali ne u svojoj kuci); Film; Knjizevnost;
– More; Plivanje i fudbal; Shah;
– Istoriju (koju sam, po malo i vremenom sve bolje, naucio da citam izmedju redova);
– Psihologiju (ljudsku, popularnu, naucnu, klinicku, a mislim da bih mogao da se usudim da pomenem i neostvarenu ljubav: Psihijatriju);
– Hranu (da se jede, brate, mnogo i dobro i to tim redom);
– Dobre cipele;
– Grad Novi Sad;
– Reku Dunav;
– Beograd iz osamdesetih XX veka (moze i pod „Secanja“, ali toliko je ziv u meni da ga na listu stavljam ovako);
– Split iz osamdesetih XX veka (moze i pod „Secanja“, ali toliko je Sunca, Rive i Cjakulanja u meni da ga na listu stavljam ovako);
– Boku Kotorsku – nevestu Jadrana, koja ce se, kako stvari stoje, preudati za nekog Rusa;
– Crnogorski zavicaj i selo Trepcu kod Berana, gde nikada, do sada, nisam bio;
– Novi Becej i reku Tisu;
– Pse i hrchke (hrchkove, he, he…);
– Spavanje (sa kasnim leganjem);
– Otadzbinu (Domovinu, rodnu grudu… kako vam se svidja), gle cuda, potpuno zaboravljenu, koja ne zna, sirotica, gde pocinje i gde se zavrsava i koja ponizena i pokradena, ostavljena od svih, ceka da je se ponovo setimo (kao kuca pokojnog dede na selu, koju onako nakrivljenu i zapustenu nece niko da kupi i koju cemo, jednom, srediti i urediti, da opet zamirise na domace);
– Grcku i Grke (kada je moj malac slomio ruku na moru, pa smo morali nekoliko dana da provedemo u Solunu u bolnici (Genimatas Hospital, sorry, nepravilan engleski) – gde su mi pale i poslednje predrasude o Grcima);
– Zene (na svaki nacin zene su bolja polovina covecanstva i moja vecita opsesija i nepoznanica i toplina i neznost i dosada i shoping i sex i ljubav i lepota);
– Moju pokojnu babu Danicu (koja je umrla odavno i koja mi nedostaje kao da imam rupu u sebi koja zjapi i koju svaki cas ocekujem da ugledam kako „santa“ izlazeci iz kuhinje, noseci mi moju omiljenu shtrudlu ciji miris osecam, i koju, ponekad, ujutro cujem kako me budi, i sanjam je svaku drugu-trecu noc i koja je za mene jos ziva da nikako ne mogu da je smestim u „Secanja“);

Ne volim:
– Slabe (jer mi se cini da je bolje imati jakog pored sebe, pa makar bio i protivnik (ili neprijatelj?), nego slabog za saveznika (ili prijatelja?), jer sa slabima nikada ne znam na cemu sam i jer slabi i sami neznaju na cemu su);
– Skrte (cicije, stedljive…), jer cuvaju nesto za neke dane, ili neke dogadjaje, a ja vec sada znam da necu biti prisutan tih dana, niti cu biti deo tih dogadjaja;
– Ljude u cijoj licnosti dominira i, uopste, u ponasanju se pretezno ispoljava njihova logicka/aritmeticka intiligencija (u odnosu na socijalnu/emocionalnu intilegnciju ili cak na njenu stetu);
– Sto neke svoje uspomene, ne mogu da zapisem, a da mi se svidi kako je ispalo;
– Turbo (sve vrste „sa ubrizgavanjem“) muziku; Poziranje (usvakodnevnom zivotu); Glumu (takodje, u svakodnevnom zivotu);
– Zagadjenje;
– Istoriju (koju pisu pobednici);
– Parapsihologiju;
– Lose cipele;
– Sto postoje tupi i prazni i bolesni (u glavi) ljudi;
– Malo sna (sa ranim ustajanjem);
– Glavobolju;
– Sto ne mogu da ostavim pusenje;
– Sto ne mogu da jedem, a da se ne ugojim;
– Sto nikada necu leteti u svemir da vidim Zemlju iz orbite – kazu da je nenadmasan dozivljaj

DijaLog

Anamarija: „Donesi mi casu vode.“
Ja: „I sta kazes kako se u Dubrovnuku kaze?“
Anamarija: „Gace?“
Ja: „…a misli se pantalone.“
Anamarija: „Da, a gornjak se kaze Jakna.“
Ja: „Pa dobro. Gornjak i jeste jakna, teksas jakna.“
Anamarija: „Donesi mi casu vode.“
Ja: „I slusas Toma Vejtsa?“
Anamarija: „Mi nemamo narodnjake. Ali imamo slagere. To ti je isto.“
Ja: „Mada… imam utisak da slagere ne slusaju toliki seljaci…“
Anamarija: „Isto ti je to.“
Ja: „Jes’ mislila sinoc stvarno da slusamo Toma Vejtsa?“
Anamarija: „A sto si ti mislio? Bilo nas je vise, ne?“
Ja: „Vidim Dejanu je bilo nelagodno. Hteo je posto – poto da ide kuci.“
Anamarija: „Htio je covjek doma. Pa sta? Bilo je dvanaes’ i po.“
Ja: „Pola jedan.“
Anamarija: „Dvanaes’ i po!“
Ja: „Pola jedan!“
Anamarija: „Kad ce ta voda?“
Ja: „Skini gace.“
Anamarija: „Skinucu ti ja glavu! Znas?! Zedna sam! Donesi mi vodeee!!!“
Ja: „A kako razlikujete obicne gace i pantalone od traperica, ha, ha, ha…“
Anamarija: „Ne seri vise. I ako mi ne dones casu vode, ja idem…“
Ja: „Izvoli.“
Anamarija: „Klo, klo…“ (pije vodu)
Ja: (gledam kako pije vodu i mozgam o tim velikim ustima, uvek crvenim kao da koristi neki nadrkani, gosparski ruz za usne, kupljen u Mlecima).

Sa radija je isao refren onog slagera od Neki to vole vrutcje: „…Ma svi smo mi djins generacija, ma svi smo mi najljepsa nacija…“

„Pametan covek u ludnici“

Fraza iz naslova bi trebalo da bude paradigma nase svakodnevice. Zapravo, imate pune ludnice pametnih ljudi, samo sto su ludi. Mislim lud, nije isto sto i glup. Odnosno biti pametan, ne znaci ne biti lud.

Najgore je biti pametan, svestan i u govnima. To je situacija – da covek poludi. Mozda bi bilo lakse „izgubiti pamet“ (stara fraza, opet, donekle pogresna) ili razum… ma, naprosto poludeti i ne biti svestan svega. Pobeci.

S druge strane, nemamo prava na beg ni kada odgovaramo samo za svoje dupence, a kamoli kada imamo porodicu (i pre svega – decu). To je brana za mnoge od nas, nesto kao lek za prekomerni eskapizam.

Volim sve uži krug ljudi. Stalo mi je do sve kraćeg spiska stvari.

Kada kao pošten čovek otkriješ da si pogrešio, ili prestaneš da grešiš ili prestaneš da budeš pošten. Shvatiš, jbg, da moraš da radiš kao konj, da bi ti potkovica donela sreću.

Želeo bih da sam poliglota. Barem pet ili šest jezika, ono, da čitam i pišem i sa još jedno desetak, kao, snalazim se. Slatkorečiv sam. Kažu da se slatkim rečima najbolje soli pamet. Bila bi fora na toliko jezika.

Ne bi loše pala neka renta. Neko novopronađeno nasledstvo od mog pokojnog ćaleta. Za putovanja. Ovako ispada da me je za džabe dvaput ostavio. Jednom kada se razveo od keve, a drugi put kada je prerano umro.

Sve više me boli uvo za kajanje. Najčešće se kajem što u nekim situacijama nisam sebe više voleo.

Zahvalan sam mojoj pokojnoj babi Danici što je postojala. Voleo bih da mogu, makar povremeno, da je pitam za savet ili mišljenje.

Zahvalan sam svojoj dragoj što je samnom. Čudim (joj) se sve vreme.

Ne volim žvaluse. Obuzeli su ceo svet. Čak su i revolucije propale zbog žvalusa. Toliko toga ima da je potreban poseban post, stoga neću više ovaj da zagađujem.

Bilo bi dobro kada živeti u Srbiji za većinu ne bi značilo da si završio u bubnju i da ti se samo čini da se brojevi izvlače, jer se zapravo izvlače samo oni za parcele na groblju. I brate, predugo traje. Pretvaram vodu u vino sve ove godine i na kraju uhvatim sebe kako tražim bolje mesto za klinca, jer…

…optimizma mi ne nedostaje. U suprotnom sve ne bi imalo smisla. Lakše stariš, kada posmatraš svoje dete kako raste. Tako nastojim da i ja, malo rastem. Kao, dok je čovek živ, trebalo bi da se trudi da proživi vreme koje mu je dodeljeno na što bolji, ali i na što dostojniji način. To je sve teže, osim ako voliš sve uži krug ljudi i ukoliko ti je stalo do sve kraćeg spiska stvari.

Putovanja

„Kada napustimo neko mesto, ostavimo u njemu nešto od nas; ostajemo tamo, uprkos tome što smo otputovali. Postoje stvari u nama koje možemo ponovo da pronađemo samo ako se tamo vratimo. Vraćamo se sebi, putujemo u susret sebi samima dok nas monotono kloparanje točkova približava mestu u kojem smo ostavili deonicu našeg života, koliko god ona bila kratka.“

… … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … …

… … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … …

„Greška je i besmislen čin nasilja kada se usresredimo na ovde i sada, uvereni da na taj način obuhvatamo ono što je bitno. Trebalo bi, naprotiv, da se sigurno i opušteno, sa prikladnim humorom i prikladnom melanholijom, krećemo po čitavom unutarnjem predelu razvučenom kroz vreme i prostor, po predelu koji smo mi sami. Zašto žalimo ljude koji ne mogu da putuju? Zato što, pošto ne mogu da se u spoljašnjosti rašire, ne mogu to ni iznutra, zato što ne mogu da se umnogostruče, te im je time oduzeta mogućnost da se otisnu na daleke izlete u sebe same i otkriju ko su sve i šta su sve mogli da postanu.“

Iz Pradovih beleški – „Noćni voz za Lisabon“ Peter Bijeri alias Paskal Mersije

Prolog

«Forma» je bilo mesto na kom su se okupljali studenti. Svako veče, čak i tokom radne nedelje, bilo je puno. Goste su sačinjavali uglavnom mladi koji nisu negovali neki poseban stil odevanja ili ponašanja. Slušao se main stream. Poznate rok grupe. Šank, stolovi i nešto malo mesta za stajanje. U jednom uglu je stajao pijanino. Dešavalo se da neko od prisutnih sedne i počne da svira. Ponekad su studenti sa muzičke znali da prirede pravi  jam session.

Dobra muzika, lepe i prirodne devojke, galama i mnogo duvanskog dima. Za R je, tih godina, svaki večernji izlazak započinjao, a često i završavao u «Formi».

Jedne večeri u decembru, dok je sipila ledena kiša R se odlučio da se sam prošeta do «Forme». Retko je uveče izlazio sam. Ukoliko nije imao društvo, najradije je ostajao kod kuće.

Video je kako Robert stoji uz šank sa jednom mršavom devojkom. Robert je bio student muzičke. Svirao je saks. Nosio je kratku, urednu bradicu. Oblačio se u odela od tvida i bio pomalo iskompleksiran zbog svoje dežmenkaste figure. Mahnuo je čim je ugledao kako R ulazi. Upoznao je R sa Tanjom. R nije mogao da se seti kuda je Robert nestao, ali ostatak večeri u «Formi» proveo je u društvu svoje nove poznanice. Ispijali su pivo za pivom i pušili njegove cigarete. Misli su mu lutale. Pokušavao da odglumi kako je pažljivo sluša, dok je devojka trtljala očigledno izmišljenu priču o putovanju sa momkom, na motoru, kroz Italiju. Imala je dugu, smeđu kosu. R nije mogao da bude siguran da li je njena kosa bila pomalo retka, ili je samo tako izgledala zbog kiše. Uzano lice, bled ten. Na sebi je imala broj ili dva veći  blejzer od kože ispod koga je virio prljav, žuti džemper sa rol kragnom.

Otpratio je do zgrade. Rekla mu je da je došla u posetu bratu koji je na studijama u gradu. Pozvala ga je gore.

Nije mogao da se seti kako je i kada je nastupio Neuhvatljivi Trenutak. Poljubili su se, valjda, još dok su sedeli u „Formi“. „Neuhvatljivi“ zato i nosi to ime.

Sećao se, međutim, boja i mirisa. Njenog zadaha na slatki i jeftini „Rojal“. Smedja kosa. Bež blejzer,  prljavo-žuta, vunena rolka.

Staro i vlažno stepenište oronule zgrade u centru. Haustor je delovao poznato. Sve te predratne zgrade imale su sličan šmek, slične visoke stepenice i nakrivljene gelendere. Nekada veliki, salonski stanovi, oduzimani su od vlasnika i pregradjivani u nelogične,  groteskne prostore. Jedna od tih baba-kao-iz-delikatesne-radnje je izdavala sobičak Tanjinoj drugarici. Koja nije prisutna. Tu su samo neke njene svari.

Jedna knjiga je pala sa kreveta i otvorila se.

Jedna čarapa je izvirivala ispod hrpe nabacanih stvari na tabureu. Ploče, knjige, jedan notes, futrola za naočare. 

Nikada se više nisu sreli.

Neko vreme R je navraćao na istu adresu. Zvonio je na poznata vrata, ali mu nedeljama niko nije otvarao. Jednog dana na vratima se pojavila jedna starija gospođa, vlasnica stana:

-«Žao mi je mladiću. Ukoliko niste zainteresovani da iznajmite stan, ne mogu vam pomoći. Informacije o bivšim stanarima ne dajemo.»

R je mislio kako sve u vezi sa tom večeri nije bilo stvarno. Nije čak siguran ni da mu je rekla svoje pravo ime. Ispostavilo se da je i Robert upoznao istog dana. Častio je doručkom u kantini na filozofskom i pozvao je uveče na piće.