137

Sanjao je broj stotridesetsedam. Lepo je video, kao na papiru ispisane jedinicu, trojku i sedmicu. Nejasnih ivica, poput razlivenog mastila.

„Stotridesetsedam hiljada… hma, to bi bila prava suma.“ – mislio je dok je ispijao espreso u kafeu na uglu. „Moglo bi biti i stotridesetsedam dana… do nečega. Računajući od sada. Toliko nedelja, meseci ili godina, nemaju nikakvog smisla. Mada… koliko je to vremena do kraja nečijeg života? Recimo stotridesetsedam meseci. Koliko je to godina?“

Zastao je na čas i uperio pogled prema svojim šakama. Kao da je pokušavao da, „na prste“, izračuna. „Stotinutridesetisedam nedelja… ako je jedna godina pedesetdve sedmice… pa, to je svega oko dve i po godine dana! Ne, nemože biti. Mora da su, onda, u pitanju meseci. Preko deset godina!“

Nasmešio se, otpio gutljaj kafe i zapalio cigaretu. Tada je primetio da nije ugasio prethodnu cigaretu. Pritisnuo je užareni vrh. Mali oblak dima.

„Stotridesetsedam hiljada… to je lepša tema. Dinara, evra ili dolara?“ Smešak mu je igrao na usnama. Izgledao je kao neko ko se priseća upravo minule noći, provedene sa lepom ženom. „Moglo bi biti i miliontristasedamdeset hiljada.“ San ume da postavi čudne zagonetke.