„..ajde sad, dovoljno si mator i dovoljno sebe poznajesh da to ne bi trebalo da ti bude toliko teshko, samo ti trazhim neshto chisto, neshto urodjeno, „neiskvareno“ zhivotnim deshavanjima, neshto najbanalnije tipa uvek si voleo da se pentrash po drvecu, uvek si se radovao glistama, uvek si se plashio pauka, uvek su te nervirale plavushe, oduvek si bio talentovan za dobijanje batina :D, ne znam, tako neshto, nishta strashno! ;)“

Dve stvari me prate.

Prva je snažna želja za prihvatanjem.

Druga je težnja „da me ostave na miru“.

Ipak, uspem da izbegnem neka iskušenja. Recimo, vožnju u gradskom prevozu, koja liči na miks transporta za Aušvic i gušanja sa pripadnicima navijačkih i/ili ultraških grupa. Zapravo, ponekad liči. Mnogo je teži slučaj kad se igrom krute sudbine nađem u sukobu, na meti ili u unakrsnoj vatri dve ili tri tete, penzionerke ili penzionera ili bilo koga ko je isfrustriraniji od mene.

Ne mogu da izbegnem ljude na poslu. Roditelje dece (neke od njih, razume se) koja idu u školu sa mojim detetom.

Samce, samkinje, solo igrače, koji su solo zahvaljujući svemu, osim sebi. Mislim ozbiljno. Ima previše ljudi koji nemaju para, nisu u vezi i nisu, brate, srećni zbog toga. Pojma nemam otkud to i otkud u tolikom broju. S druge strane, vidim gomile kretena, kako se venčavaju, razvode, rađaju decu, ostavljaju decu, unakazuju decu, fizički i psihički, nesvesni da time ruže svet koji će tek doći.

U poslednje vreme ne mogu da ignorišem sebičluk. Postalo je užasno in biti posvećen isključivo sopstvenoj guzici. I da… niko nema vremena, volje, želje da grebe za brucu ispod površine, To je što je, to je – ono šta se vidi. Kao u onoj stvari“ Smor“ ili kako se već zove, ne znam ko izvodi, čuo sam je na radiju. Znate onaj refren: „Brzo, brzo, brzo me poljubi“ ili kako već ide, nisam siguran. Možda i „Ljubi, ljubi, ljubi me brzo…“?