Volim sve uži krug ljudi. Stalo mi je do sve kraćeg spiska stvari.

Kada kao pošten čovek otkriješ da si pogrešio, ili prestaneš da grešiš ili prestaneš da budeš pošten. Shvatiš, jbg, da moraš da radiš kao konj, da bi ti potkovica donela sreću.

Želeo bih da sam poliglota. Barem pet ili šest jezika, ono, da čitam i pišem i sa još jedno desetak, kao, snalazim se. Slatkorečiv sam. Kažu da se slatkim rečima najbolje soli pamet. Bila bi fora na toliko jezika.

Ne bi loše pala neka renta. Neko novopronađeno nasledstvo od mog pokojnog ćaleta. Za putovanja. Ovako ispada da me je za džabe dvaput ostavio. Jednom kada se razveo od keve, a drugi put kada je prerano umro.

Sve više me boli uvo za kajanje. Najčešće se kajem što u nekim situacijama nisam sebe više voleo.

Zahvalan sam mojoj pokojnoj babi Danici što je postojala. Voleo bih da mogu, makar povremeno, da je pitam za savet ili mišljenje.

Zahvalan sam svojoj dragoj što je samnom. Čudim (joj) se sve vreme.

Ne volim žvaluse. Obuzeli su ceo svet. Čak su i revolucije propale zbog žvalusa. Toliko toga ima da je potreban poseban post, stoga neću više ovaj da zagađujem.

Bilo bi dobro kada živeti u Srbiji za većinu ne bi značilo da si završio u bubnju i da ti se samo čini da se brojevi izvlače, jer se zapravo izvlače samo oni za parcele na groblju. I brate, predugo traje. Pretvaram vodu u vino sve ove godine i na kraju uhvatim sebe kako tražim bolje mesto za klinca, jer…

…optimizma mi ne nedostaje. U suprotnom sve ne bi imalo smisla. Lakše stariš, kada posmatraš svoje dete kako raste. Tako nastojim da i ja, malo rastem. Kao, dok je čovek živ, trebalo bi da se trudi da proživi vreme koje mu je dodeljeno na što bolji, ali i na što dostojniji način. To je sve teže, osim ako voliš sve uži krug ljudi i ukoliko ti je stalo do sve kraćeg spiska stvari.

Putovanja

„Kada napustimo neko mesto, ostavimo u njemu nešto od nas; ostajemo tamo, uprkos tome što smo otputovali. Postoje stvari u nama koje možemo ponovo da pronađemo samo ako se tamo vratimo. Vraćamo se sebi, putujemo u susret sebi samima dok nas monotono kloparanje točkova približava mestu u kojem smo ostavili deonicu našeg života, koliko god ona bila kratka.“

… … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … …

… … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … … …

„Greška je i besmislen čin nasilja kada se usresredimo na ovde i sada, uvereni da na taj način obuhvatamo ono što je bitno. Trebalo bi, naprotiv, da se sigurno i opušteno, sa prikladnim humorom i prikladnom melanholijom, krećemo po čitavom unutarnjem predelu razvučenom kroz vreme i prostor, po predelu koji smo mi sami. Zašto žalimo ljude koji ne mogu da putuju? Zato što, pošto ne mogu da se u spoljašnjosti rašire, ne mogu to ni iznutra, zato što ne mogu da se umnogostruče, te im je time oduzeta mogućnost da se otisnu na daleke izlete u sebe same i otkriju ko su sve i šta su sve mogli da postanu.“

Iz Pradovih beleški – „Noćni voz za Lisabon“ Peter Bijeri alias Paskal Mersije