VOLIM – NE VOLIM

Volim:
– Svog sina i svoju darling (posebno i zajedno – svoju porodicu; svakoga za sebe i kao celinu i tesko mi je da ih razdvojim, kao u onoj knjizi „Covek i decak“ Tonija Parsonsa, gde glavni junak posmatra zenu i sina u zagrljaju i ne moze da razazna „Gde se zavrsava njena kosa, a gde pocinje njegova“) kao jedino dvoje za koje bih bio spreman da ucinim bilo sta, bukvalno;
– Svoje uspomene, retke, prozracne, koje nikako ne mogu da zapisem, a da mi se svidi kako je ispalo;
– Ljude (u cijoj licnosti dominira socijalna/emocionalna intiligencija i koji vise vole drustvene nauke od prirodnih);
– Muziku; Slikarstvo; Pozoriste (ali ne u svojoj kuci); Film; Knjizevnost;
– More; Plivanje i fudbal; Shah;
– Istoriju (koju sam, po malo i vremenom sve bolje, naucio da citam izmedju redova);
– Psihologiju (ljudsku, popularnu, naucnu, klinicku, a mislim da bih mogao da se usudim da pomenem i neostvarenu ljubav: Psihijatriju);
– Hranu (da se jede, brate, mnogo i dobro i to tim redom);
– Dobre cipele;
– Grad Novi Sad;
– Reku Dunav;
– Beograd iz osamdesetih XX veka (moze i pod „Secanja“, ali toliko je ziv u meni da ga na listu stavljam ovako);
– Split iz osamdesetih XX veka (moze i pod „Secanja“, ali toliko je Sunca, Rive i Cjakulanja u meni da ga na listu stavljam ovako);
– Boku Kotorsku – nevestu Jadrana, koja ce se, kako stvari stoje, preudati za nekog Rusa;
– Crnogorski zavicaj i selo Trepcu kod Berana, gde nikada, do sada, nisam bio;
– Novi Becej i reku Tisu;
– Pse i hrchke (hrchkove, he, he…);
– Spavanje (sa kasnim leganjem);
– Otadzbinu (Domovinu, rodnu grudu… kako vam se svidja), gle cuda, potpuno zaboravljenu, koja ne zna, sirotica, gde pocinje i gde se zavrsava i koja ponizena i pokradena, ostavljena od svih, ceka da je se ponovo setimo (kao kuca pokojnog dede na selu, koju onako nakrivljenu i zapustenu nece niko da kupi i koju cemo, jednom, srediti i urediti, da opet zamirise na domace);
– Grcku i Grke (kada je moj malac slomio ruku na moru, pa smo morali nekoliko dana da provedemo u Solunu u bolnici (Genimatas Hospital, sorry, nepravilan engleski) – gde su mi pale i poslednje predrasude o Grcima);
– Zene (na svaki nacin zene su bolja polovina covecanstva i moja vecita opsesija i nepoznanica i toplina i neznost i dosada i shoping i sex i ljubav i lepota);
– Moju pokojnu babu Danicu (koja je umrla odavno i koja mi nedostaje kao da imam rupu u sebi koja zjapi i koju svaki cas ocekujem da ugledam kako „santa“ izlazeci iz kuhinje, noseci mi moju omiljenu shtrudlu ciji miris osecam, i koju, ponekad, ujutro cujem kako me budi, i sanjam je svaku drugu-trecu noc i koja je za mene jos ziva da nikako ne mogu da je smestim u „Secanja“);

Ne volim:
– Slabe (jer mi se cini da je bolje imati jakog pored sebe, pa makar bio i protivnik (ili neprijatelj?), nego slabog za saveznika (ili prijatelja?), jer sa slabima nikada ne znam na cemu sam i jer slabi i sami neznaju na cemu su);
– Skrte (cicije, stedljive…), jer cuvaju nesto za neke dane, ili neke dogadjaje, a ja vec sada znam da necu biti prisutan tih dana, niti cu biti deo tih dogadjaja;
– Ljude u cijoj licnosti dominira i, uopste, u ponasanju se pretezno ispoljava njihova logicka/aritmeticka intiligencija (u odnosu na socijalnu/emocionalnu intilegnciju ili cak na njenu stetu);
– Sto neke svoje uspomene, ne mogu da zapisem, a da mi se svidi kako je ispalo;
– Turbo (sve vrste „sa ubrizgavanjem“) muziku; Poziranje (usvakodnevnom zivotu); Glumu (takodje, u svakodnevnom zivotu);
– Zagadjenje;
– Istoriju (koju pisu pobednici);
– Parapsihologiju;
– Lose cipele;
– Sto postoje tupi i prazni i bolesni (u glavi) ljudi;
– Malo sna (sa ranim ustajanjem);
– Glavobolju;
– Sto ne mogu da ostavim pusenje;
– Sto ne mogu da jedem, a da se ne ugojim;
– Sto nikada necu leteti u svemir da vidim Zemlju iz orbite – kazu da je nenadmasan dozivljaj