Katka

Dejan i ja smo ih sreli u „Atrijumu“… Mislim da je bio ponedeljak, ili tako neki dan. Zapravo vece. Njih dve su stajale desno od stepenica.
– „Katka“, viknuo je Dejan, vidno odusevljen.
– „Da te upoznam sa mojom starom skolskom dugaricom. Ovo je Katka ovo je Vlada…“
Poveo se razgovor o doceku Nove godine. Dejan je pricao sa drugaricom. Ja sa Katkom.
Trudio sam se da govorim nesto dubljim glasom. Sporo i sa smeskom. Gledao sam joj ravno u oci. Malo sam glumio da sam kul. Pripalio sam joj cigaretu. Usao joj je dim u oci. Nasmesila se, stidljivo, kada su joj se oci zasuzile. Razgovor smo prekidali kratkim periodima cutanja, kada smo se netremice gledali. Svideo sam joj se.
Mislim da je to bio dan, ili dva, uoci Doceka. Dogovorili smo se da se vidimo, na istom mestu. Za reprizu, kada ce ulaz biti slobodan.
– „Svideo sam joj se.“ – ponavljao sam u sebi. Mogao sam, bez greske, da ponovim svaku rec koju sam izgovorio te veceri. Svaki svoj pokret. Znao sam tacno kako sam bio obucen: Crna jakna, dzombaste cipele, crna polu-rolka… Kako je ona izgledala? Toliko sam bio obuzet sobom, da nisam mogao sa sigurnoscu da se setim bilo cega osim njenog lica. I tog imena: Katka… ili je to bio nadimak? Nisam hteo da pitam Dejana. Cekao sam reprizu.
Sati koji su usledili bili su mesavina alkoholnih isparenja i duvanskog dima u kom je lebdeo njen lik. Lepo, malo, trouglasto lice, smedje oci. Tanke usne. Nekako prkosne, kao stisnute iz inata. Kratka kosa. Kestenjasta. Lepe male usi… Minjdzusa u jednom uhu. Minijaturna mrtvacka glava. Fol. Mozgao sam o njenom punk stilu. Fuck punk. Fuck fuck.
Radila je u jednoj turistickoj agenciji. Na reprizi se pojavila na kratko. U prolazu mi je ostavila broj na poslu.
Telefon je dugo zvonio: – „Dodji sada, ako imas vremena. Popodne nema guzve.“
Sedela je iza radnog stola. Ustala je cim sam usao. Dzemper boje tarakote, svetle farke. Prosla je pored mene i otisla u prostoriju iza. Nije imala mindjusu sa mrtvackom glavom.
– „Kakvu kafu pijes?“ – doviknula mi je.
Pod neonskim svetlima turisticke agencije, u kasno januarsko popodne, moje samopouzdanje iz mracnog i zadimljenog „Atrijuma“ nestalo je bez traga. Bio sam ukocen od treme. Ni njoj nije bilo svejedno, ali se ponasala normalno. Ja sam bio nenormalan. Nisam znao gde da gledam. Usrao sam se. Pustio sam nju da prica o svom poslu i putovanjima u vezi sa poslom. Kada sam pokusao nesto da kazem, misli su mi se zapetljavale u beskrajnim recenicama bez poente. Mogao sam, sasvim jasno, da detektujem promene na njenom licu. Od vedrog raspolozenja, preko blage dosade, razocarenja, izraz njenog lica, na kraju, gotovo da je, uz nevericu, pokazivao blago gadjenje. Ipak, smogla je snage da me ljubazno isprati.
– „Vidimo se… ponekad, u „Atrijumu.““ – saopstila je svoju presudu uz neutralni smesak.