Samotno neko…

…doba. Svi su otišli. Ne baš svi, naravno, ali kada ste okruženi daleko manjim brojem ljudi, nego inače, naročito kada nisu tu oni za koje kažete da vam je drago kada su u vašem društvu, onda, nekako, s pravom tvrdite kako su otišli svi. Svi, naime, do kojih vam je stalo. Na ovaj ili onaj način.

Gost kod grofice na veceri

– „Ideš?“

– „Idem.“

– „Šta ćeš da radiš tamo?“

– „Smisliću nešto…“

– „Šta? Nemaš plan, neku koncepciju, šta ja znam?“

– „Pa… imam, jebote, znaš… u osnovnim crtama. Otkud znam šta će da iskrsne. Mislim, na licu mesta…“

– „Gde ćeš da spavaš?“

– „E… mojne da kakiš sad. Nosim dovoljno love za prvo vreme, pa neću na ulici da budem…“

– „’el znaš pošto je hotel tamo?“

– „Neću sa aerodroma odma’ u hotel. Ti nisi normalan, bre?! Nemoj da me zezaš. Iznajmiću neku gajbu…“

– „Budalo!!! Pa ’el znaš pošto je gajba tamo?! I ’el znaš kol’ke su te gajbe?! Čoveče! Možeš fudbalicu da zakuvaš u dnevnom… a u predsoblju basket. Ortak onog Šosa, znaš onog? Što je bio kod one Japanke tri meseca i nijednom ga nije ponudila ni čašu ’ladne vode, je l’ ga znaš? Znaš da je rek’o da je plafon na cirka pet metara visine?!“

– „Nije bila Japanka, nego Kineskinja… Kantonška Kineskinja.“

– „Boli me je l’ Japanka il’ Kineskinja iz nekog kantona, jebote… ’el slušaš ti šta ja govorim?!“

– „Šta me briga za plafon, ’el si ti normalan? Ka’ke veze ima na koju je visinu postavljen plafon? Neka ga kače na nebo, boli me kurac!“

– „Kako šta te briga? Ortak tog Šosa nije aozbiljan čova.“

– „Šta s njim…? Mekušac, boli me baš za čašu vode. Boli me za plafon, lustere i sve ostalo… Smestiću se negde.“

– „A šljaka, čoveče? Šta ćeš da radiš… mislim, od čega ćeš da živiš kada plane kinta od kuće, a?“

– „E mojne opet… zvučiš kao moja keva čoveče. Ne može sve da bude crno, jebote…“

– „Šta k’o keva? Šta k’o keva?! Odgovori… kako ćeš da kupuješ?“

– „Šta da kupujem?!“

– „Kako šta? Kako šta?! Hranu, piće, cigare… a vutra? Gde ćeš naći da zaviješ, ortak, a?! Pa, računi, struja, grejanje, šta ja znam… telefon? Kako ćeš da zoveš kevu, da vi’iš ’el bolesna, ’el joj fali štone?!“

– „Ti nisi normalan. Stvarno si k’o moja keva. Nemo’ sad da mi nabijaš osećaj krivice. Šta bi pa, kao, ovde radio?“

– „Kako šta? Bilo šta!!! Znaš kada je Frizbi…“

– „…onaj slikar?“

– „Da, slikar… znaš kada se vratio iz Holandije, jebote, iz Nizozemske?“

– „Bio u Amsterdamu, potrošio kintu što je poneo, pa se vratio… pa šta? Šta s njim?“

– „E taj… dotični, taj slikar, Frizbi znaš, pričao mi je jednom ka’ se napio, znaš, kako mu je svejedno gde će da klošari i da duva. Ovde ili u Amsterdamu, kapiraš? Svejedno mu je. Javilo mu se, kaže, kada je ostao bez ičega, počela neka kiša, jebem li ga, neki vetar sa mora, otkud znam… nigde nikoga. I one kurave pozatvarale izloge, kapiraš? Pospuštale role na izlozima i otišle… otišle kućama, negde, kapiraš? A on ostao… kaže tada ga je stislo, bilo mu teško u pičku materinu, pa mu je negde pred jutro, znaš, ono kada je naj’ladnije, kaže, bio već prokis’o, ili promrz’o, otkud znam, kaže kako mu je onda sinulo da mu je svejedno…“

– „Odlepio, debil… uželeo se mame, boli me racku za njega i za taj Amsterdam i za klošare… ja ću da šljakam. I šta me karaš za tu duvku? Nisam ti ja đanki, jebote… da te jebo. Ne zavisim ja ni od koga, ni od tebe, je l’ ti jasno?! Nisam navučen na gudru… ni na te fore, kao, topli dom i ta sranja.“

– „A Mire?“

– „Šta Mire? Onaj Drakula Mire?“

– „E taj… znaš da je on, kao, isto išao da šljaka. Pa ga onaj uglješa startovao sa skakavcem. Kaže k’o regal, jebote, al’ urađen sto posto… Mire mu dao prvu novčanicu iz džepa, ovaj uz’o i otiš’o, onako urađen, nije ni video da mu je Mire dao dvaes’ milijardi, jebote, dinara… ha, ha, ha…“

– „Ha,ha, ha… onu sa nulama, ha, ha, ha… golubicu mu dao a-ha, ha, ha…“