Petak, 29. XI 2013.

Ima mnogo pametnijih od mene. I kreativnijih i onih što osim toga što imaju šta da kažu – to i umeju. Na takav način da vam zastane dah. Ne pokušavam da se, kao, posipam pepelom. Da se predstavim kao skroman ili lažno skroman. Ta ja sam oduvek bio prosečan. Drugo je pitanje kako se najedared moj prosek ispostavlja kao nešto mnogo više? I gde su ti silni ljudi koji su pametniji od mene?

Kulturni prostor nije jednostavan zbir provincijalnih, malih kultura. To jasno pokazuje današnja situacija na području bivše Jugoslavije. Konkurencija, interakcija, razmena, saradnja nisu fraze, jer kada izostanu – stvar hramlje. Šepa kao što šepaju retki pokušaji oživljavanja tog, znamenitog prostora. Najčešće vođeni izuzetnim pojedincima, pregnućem i hvale i divljenja vrednim entuzijazmom malobrojne (šake) individualaca, ionako stasalim, mahom, upravo u to, prohujalo doba zajedničkog kulturnog prostora.

Dobar primer za ono o čemu bih voleo da više razmišljamo, jasan i pregledan svima je sport. Ekonomija takođe. Noročito zato što pogađa svakoga, pa čak i one za sport sasvim nezainteresovane. O ekonomiji ne bih, jer nisam ekonomista. Kako god sve čega možete da se setite, lošije stoji nego nekada. Kao uostalom i budžeti. Od onih velikih, do naših, običnih kućnih. Znate već…

Gde su, dakle, svi ti pametniji? Pitanje nije retoričko. Tu su negde, ali ne mogu da „isplivaju“. Živimo u takvom sistemu, ili odsustvu sistema, anomiji ili nečemu što liči na, recimo, kontrolisani haos, da ili ne mogu ili naprosto ne žele da se pojavljuju.

Pa ipak, blog je već neka liga koja „vuče“ da je iznad proseka. Makar malo iznad (mada po neki, divljenja vredan uradak, ume da navede na pogrešan put da je opšta klima daleko bolja nego što jeste i da kada je mestimično oblačno – zapravo sija sunce). Bez obzira na sve, verujem da većina blogera ne gleda TV. Osim, razume se, probranih sadržaja. Retkih, programskom šemom, najčešće skrajnutih, jer ciljna grupa je toliko ili malobrojna ili ne postoji, da niko neće da plaća sekunde za reklame. Ostalo je treš ili obično zamajavanje, igre bez hleba, tako da daljinski u ruci služi za monotono menjanje kanala čija je jedina svrha polagano uspavljivanje u večernjim satima.

Ko je izdržao do kraja, može da komentariše, ali nije obavezno. Lajk po zahođenju.

Malo o manipulaciji i akciji

Zene su, prema nalazima gospodina doktora Jove Tosevskog – bioloski, kao nosilac vrste, predodredjene za manipulaciju muskarcima. Tako one, mobilisuci muske snage, obezbedjuju zastitu i sigurnost za sebe i potomstvo. I vrse selekciju. Nije tesko zamisliti nase daleke pretke kako u pecini odradjuju prethodni scenario. Ista stvar je i sa ne tako dalekim precima. U tzv. doba potcinjenosti zene.

Osim bioloske datosti, tesko je zamisliti drugaciji obrazac ponasanja, odnosno zenski izbor je, odista, bio skucen. U najnovije vreme, iako zene (i drustvo uopste) jos nisu dostigle pun stepen emancipacije, prostor za zloupotrebu prirodnog (i kako smo videli – nekada opravdanog) mehanizma se prosirio.

Greh bi bio ne napomenuti, da se istim mehanizmom podjednako sluze i zene i muskarci (pogledajte samo reklame). U socioloskoj ravni.

U nivou svakodnevnog, obicnog zivota zenska manipulacija cesto dovodi do neocekivanih problema u vezama. Nelogicni ili protivrecni zahtevi, koji su u stara vremena trebali da stave na probu muskost partnera i da ga pokrenu na akciju, u savremeno doba prouzrokuju stres. Obe strane u tome ucestvuju, cini mi se, podjenako. I obe strane su podjednako odgovorne.

Muski se lakse medjusobno organizuju. Oko zajednicke akcije. Dokazi leze na sirokom polju od rekreacije na malom fudbalu gde se dvanaestorica za cas dogovore, pa sve do recimo vojne organizacije koja je u stanju da pokrene celukupan potencijal jednog drustva. Valjda koreni toga leze u neophodnosti da se obezbedi efikasnost u lovu ili odbrani zajednice u stara, pecinska vremena…

Zene su, sa svoje strane, heroji svakodnevice. Pogledajte samo, zaposlenu zenu sa porodicom i njen dan od jutra do odlaska u krevet.

Pored svih tih saznanja, pozamasnog iskustva (i pojedinacnog i kao vrste) i uvida i svega drugog, nismo sposobni da se otrgnemo od pomenutog, bioloskog obrasca. I on (taj obrazac – manipulacija) je samo deo skupa modela ponasanja za resavanje problema koje su imali nasi daleki preci (rekao bih i preci same vrste). Natalozeni primordijalni genetski talog. Retki koji uspeju da odole umesto medalje dobijaju anonimnost. A svi ostali – osudu.

Iako svesni pogubnog dejstva na partnerske odnose, nismo sposobni da se otrgnemo od svog, bioloskog obrasca ponasanja. A promenili smo (i menjamo) socioloske obrasce. To je jedan od uzroka krize partnerskih odnosa.

Kada je kriza partnerskih odnosa nezadovoljni su svi. I parovi i pojedinci. I muskarci i zene. I oni u paru i oni koji su solo.
Ipak, pravog odgovora (odbrane) nemamo. Ili ga jos nismo pronasli. Pokusaji postoje, ali oni koji su otisli najdalje – nisu odmakli od nivoa tzv. drustvenog experimenta.

Drustvo (Ljudsko drustvo, Zajednica… kako god) trpi posledice. Svakako. Bojim se da su posledice dalekosezne. Vrsta koja nije uspela da se prilagodi nestajala je sa lica Zemlje. Drustva koja nisu bila u stanju da razrese sopstvene protivurecnosti takodje.

Skoro sam se paralizovao od straha kada sam negde procitao da se na Islandu drasticno smanjio broj novorodjene dece muskog pola, kao i da se takodje drasticno, povecao broj neplodnih muskaraca. Island vazi za drzavu koja prednjaci u pokusajima da u svoj pravni poredak ugradi najnovija shvatanja o pravima zena. Neki autori smatraju da se tamo otislo predaleko, pa nazivaju Island feministickom drzavom. Smejao sam se tom strahu, kako sam onda verovao – ucaurenih, slabih muskaraca, koji nisu u stanju da se izbore sa ravnopravnom partnerkom, nego utociste traze u tradicionalnim carima patriarhata.

Zapravo, glavna stvar je da se pronadje najprirodniji moguci nacin da se odgovori na tzv. zensko oslobodjenje. Nov nacin, koji bi izbegao zamke vracanja na staro.

– „Dobro jutro, dragi…“
– „Mnh…“
– „Sad cu ja da ustanem…“
– „Mnh…“
– „Ti si moj meda. Moj medica…“
– „Mnh…“
– „Hoces da ti skuvam kaficu?“
– „Mnh…“
– „Medice?“
– „Mnh…“
– „Hoces pre toga nesto da pojedes?“
– „Mnh…?“
– „Puno se popilo sinoc, medice. Trebalo bi nesto da ubacis u gubicu pre kafe. U tu slatku njuskicu. Ti mali, mali medo.“
– „Mnh…“
– „Hajde, hajde… spremicu ti tost sa margarinom i medom. Med za medu. MOG medicu.“
– „Mnh…“
– „Idem prvo da se isturisam. Brzo cu!“
– „Mnh…“
– „Otvoricu malcice prozor ovde, O.K.? Nece ti biti hladno? Imas ti svoje krzno. Krznasce, je l’ da medo? Medo!? Je l’ nece da ti bude hladno?“
– „Mnh…“
– „Nece, nece… znam. Ja sam tvoja meckica. Jel’ da, da sam ja tvoja meckica? Brundaj samo medo… Dremkaj jos malo, dok se tvoja meckica ne istimari. Sinoc si bio pravi GRIZLI medo. Jel’ znas da si bio prava zver? Medo, medo, medice…““

Jaz

Generacijski jaz ne znam ko je izmislio, ali provaliju od njega prave mladi.

Lepo je kada podmladak želi da vas vidi kao pristale sredovečne dame i gospodu. Ovo ili ono što radite nije, po njima, uvek primereno vašem dobu i to ponekad zaboli. Zar nisu to govorili i naši roditelji? Situaciju spašava činjenica da smo i sami, kao roditelji istih tih mladunaca,  zarobljenici „zlatne sredine“ i ko nam je sada kriv?

Moj klinac je jedno vreme žalio što nisam nekakav budža, direktor ili tako nešto. Oni voze skupa kola, imaju najnovije mobilne, pa iste takve kupuju svojoj deci i sve tako.

Materijalna dobra i zgrtanje istih, taj put, to nema kraja. Uvek neko ima više, bolje, novije, skuplje. Iznad direktora postoji nekakav direktor, gazda, političar ili tajkun. Iznad ovih su opet neki još moćniji likovi, aždaje svetskog liberalnog tržišta, vladari, vladari iz senke i svi ti neki kreteni. Na kraju krajeva, čovek na vrhu te piramide, onaj kome se čini da je iznad njega samo Bog, zapravo je najniže pao od svih.

S druge strane, nije moguće odustati i slična „argumentacija“ ne sme da posluži kao izgovor. Rock ‘n’ Roll je umro, let’s roll.

Tihi ubica, a nije nindža

Dok ukućani još uveliko spavaju snom pravednika, ja bauljam po kuhinji. Kuvam kafu, a potom je lagano ispijam. Sam, u tišini jutra. Dim cigarete, polumrak koji zamagljuje obrise stvari i sve to.

Ustajem onoliko ranije/pre izlaska iz kuće, koliko god je potrebno da se na miru, polagano obavi taj ritual. Nije u pitanju hir. U suprotnom, kreće nervoza, lupanje srca, a kasnije u toku dana i glavobolja, mrzovolja i umor. Rano ustajanje je moj lični, tihi ubica i borim se kako znam i umem. Mogu da žurim koliko god je to potrebno, ali kasnije, posle kafe.

Ko je ikada u svom životu radio noću, u smenama, imao dežurstva ili barem rano, veoma rano ustajao ima predstavu o tom međuprostoru. Između noći i jutra, sna i jave, između stvarnosti i hm, zamućene stvarnosti. Vreme kao da stoji. Kao da, dok se polako budim, još uvek sanjam. Neobičan filing. Traje kratko. Mislim da nestane pre nego što dogori prva cigareta. Tada i sat kao da (sasvim naglo) počne da ubrzava i već posle nekoliko minuta, najmanje posle još jedne cigarete, počinje dan.

Intenzitet oseća(n)ja

Kada vam se poslednji put desilo da budete ushićeni? Zbog nečega što se tiče samo vas, ili ponajviše vas. Isto pitanje, samo okrenuto na „negativnu stranu“: Kada ste osetili nešto loše, ali snažnog intenziteta? Takođe u vezi sa nečim što je samo vaše i nije u korelaciji sa nekim oboljenjem ili tako nekim spletom okolnosti koje mogu da se podvedu pod, ono, viša sila i tome slično.

Naravno da postoje zamke, pa tako neki  pate zbog raskida i/ili inih ljubavnih i sličnih jada, kao da time nastoje da se još malo zadrže u svetu mladosti, proleća i početka/početaka (Iza ovih redova ne stoji zavist u odnosu na sve one kojima se nešto „dešava“. Ne pobogu. Odnosi se na infantilne. I ne odnosi se na nekoga koga znam, bilo u životu bilo online – mojne sad da me prozivaju dragi likovi čija se priča kalendarski poklapa sa izlaskom ovog posta, jer nema veze jedno s drugim).  Tu su još i brige, nedostatak kinte i ostala hronična stanja koja nikako ne spadaju u temu ovog posta. Razumete šta hoću da kažem. Znam da razumete.

U jednom trenutku mi se učinilo da čitav svoj život nastojim da smanjim intenzitet. Da li to znači da sam pokušavao da smanjim sopstvenu patnju? Ili je i sama „patnja“ reč preteranog intenziteta? Barem za ovo o čemu pokušavam da pričam.

Sex po sebi proizvodi tu neku jačinu osećanja ili osećaja. Ponekad je dobro (kada su osećanja u pitanju), a nekada baš i ne (kada je u pitanju, tek, kratkotrajno buđenje osećaja). Sve zavisi šta preovlađuje, ali intenzitet je tu. Ponekad, čak, dominira strah, ali ne bih sada o tome (Ionako bi iskrenije i bliže istini bilo da sam kompletnu misao stavio u prošlo vreme, ali nema veze, sad kad sam već stavio kako sam stavio).

Namerno „ne uzimam u usta“ stanja kao što su sve u vezi sa potomcima, samoćom, depresijom, opojnim supstancama…

Osim seksa, tu je uživanje u hrani. Na žalost, od poodavno nisam probao neko jelo koje bi izazvalo nešto što je iole približno stanju ushićenja, a uz to moram i da pazim šta konzumiram i onda nije to to.

Putovanja. Da, naravno, naročito oni momenti tik pred polazak i neposredno po polasku, ali… sve su ređi i destinacije postaju sve dalje. Iako se svet smanjio. Naime, kriza raste i evo već smo u „onim“ kategorijama o kojima smo se prećutno dogovorili da nećemo pričati večeras („Večeras“ mi deluje romantično, mada ove redove pišem (Čitaj: „Kucam“) usred bela dana, a pojma nemam kada ćete ih čitati (I da li ćete ih čitati, ali i to je druga tema)).

Nije vam promakla reč „Romantično“ u prethodnom pasusu i šta je uopšte sa tom muzikom?

Šarm je neophodan uslov, ali nije dovoljan

Postoje momenti u danu, kada želim da budem ostavljen na miru. Naravno, postoje i oni kada bi mi prijalo da me se sete. U poslednje vreme, nekako mi se sve „postavlja“ obrnuto. U onom delu dana kada je potrebno da me se sete, svi me ostavljaju na miru (I vice versa, ali ređe).

Uvek mogu da se posvetim sećanjima. Maštanje, iako ponekad blagotvorno, ume da postavi zamku. Zapletem se i zaboravim na stvarnost. Sećanja su, ipak, udobnija. Ne retko i poučna.

Sećam se početaka. Za mene je „Hrabri krojač“ bio i ostao superheroj. Ta priča, manje – više i nije bajka (Ako izuzmemo par divova koji se pojavljuju, sve ostalo u priči nije ni malo bajkovito, ili nestvarno, naprotiv). Lik se pameću izborio i to je to.

Setim se, tako, nekih grafita.

„Što ih je više, to ih je manje – Samoubice.“

„Pitanje koje povezuje frizere, prostitutke i bezidejne – Kako ćemo?“

„Svejedno – sve je dno“

„Učiti, učiti i samo uči ti!“

Setim se i da sam ostavio kafu na najjače, ali kasno. Crno oko ringle šišti dok ga onako još neohlađenog uklanjam sunđerom. Koji je posle za baciti, onako napola dogoreo. Zabacim ga ka kanti za smeće, pa promašim. Saginjem se i brišem pod okolo.

Da li je sreća dosadna?

Našla je momka i rešila da napusti blog. Našao novi posao i pisanje mu više nije prioritet. Udala se i zaboravila na pisanje. Našao da okruženje nije dovoljno kreativno.

„O sreći mi se ne da pisati. Uostalom, videla sam da to nikoga ne zanima. Sreća je dosadna. To niko ne čita.“

Ja još nisam pronašao to za čim tragam. Nekoliko puta mi se činilo da sam blizu. Na žalost, ispostavilo se da je stvar ili kratkog daha („Kao kada ptica prhne i odleti u poslednji čas Taman sam pomislila da je u mojim rukama…“), ili nije ono šta sam mislio da jeste. Mislim na blogu.

Dva para očiju

Svaki dan me iz trafike na uglu, pored zgrade u kojoj radim, gledaju dva para pametnih očiju. Kako kad koja radi. Crnka i plavuša. Plavuša ima izuzetno pametno i lepo lice. Deluje plemenito, gotovo otmeno. Ona je malo suzdržanija. Crnka je takođe lepa. Češće se osmehuje.

Za razliku od njih i sličnih, na par koraka dalje, već po ulasku u zgradu u kojoj radim, šefovska lica deluju tupavije što je njihov nosilac pozicioniran na višoj lestvici u hijerarhiji. Odavno je opšte mesto da se intelektualni krem nalazi mahom na mestima vozača gradskog saobraćajnog.

Vodio sam, još proletos, darling na koncert Josipe Lisac. Pogodilo se da je stara purgerka (dobro, dobro, jasno mi je sve u vezi sa tim nazivom, ali naprosto je to odomaćen izraz među fanovima u NS), zakazala svirku baš na rođendan moje lepše i u svemu bolje polovine. Svirka je bila odlčna. Više džez nego pop. Godišnjica albuma „Dnevnik jedne ljubavi“ i ujedno neka vrsta tribute to Karlo Metikoš.

Kao i uvek u našem malom gradu, naročito u publici koja pohađa događanja u SNP, možete videti svašta. Od poznavalaca i zaljubljenika, preko starih ljubitelja, obrazovanih, nekada onakvih, a sada ovakvih u svemu nekadašnjih, do ljute malograđanštine. I to one najgrđe (kojoj „viri lukac iz dupeta“).

Rešili smo, još onomad, pa nekako istrajavamo, da obnovimo svoj kulturni život, darling i mua, pa smo zaređali od NOMUSa (BGD filharmonija sa pitkim programom: „Alpska simfonija“ Riharda Štrausa i odlomci iz „Moje domovine“ Bedriha Smetane), preko baleta (super zabavni „Grk Zorba“, ujedno i oproštajno veče prvaka NS ansambla Milana Lazića u nazočnosti Konstantina Velikog Kostjukova – karte za dž preko prijateljice koja je član(ica) baleta). Lagano, dakle, ali kulturno.

Ne smeta ni publika sa buljom i lukom. Došlo je do duvara, a kako je malac, potomak sve stariji, nema nam druge. Blagotvorno deluje, nekako zaboraviš da si mahom okružen imbecilima.

Onda dođe jutro i taj ritual kupovine cigareta u trafici na uglu, pored zgrade u kojoj radim i kada me pogleda par pametnih očiju kroz ono prozorče, bilo da je plavuša u smeni ili crnka, svejedno, naprosto znam da i one znaju.

Bila (je)

– „Imaš još koju cigaretu?“ – Odnekud su se stvorile šibice. Kosa joj je pala preko lica i učinilo mi se, na tren, da će je zahvatiti plamen.

– „Drugarica moje starije sestre, znaš, Gabika, bila je ubedjena da Džoni na svakom koncertu gleda baš nju. I smeši joj se. Lujka. Gurala se u prve redove. I ložila se na Brus Lija. Nije govorila „Kung-fu“, nego „Keang-fu.““

– „Spusti pepeljaru tu.“ – boja njenog glasa. Alt. Mršava je. Karlične kosti gotovo da štrče. Ne svidjaju mi se njena stopala. Svidja mi se kako joj stoje „kaubojke“. Ima usko lice. Malčice muškobanjasto. Primetio sam njene blago klempave uši. Lepe ruke. I tanke usne.

– „Imam te svetlo-braon oči. Moja sestra ima zelene. Ima i duže trepavice. Vidiš… mogla sam da dobijem oči kao moja sestra. Ili kao Gabika. Znaš, osim što je bila lujka, bila je lepa.“

– „Bila?“

– „Udala se.“

– „Kako se to dogodilo?“

– „Jednog dana pitam ja nju: E, slušaj… imam ja jednog dobrog druga. Hoćeš da vas upoznam?“

– “Ne znam… kakav je?“

– „Znaš da ti ne bih spominjala bilo koga…“

– „…“

– „Izađite, malo, upoznajte se. Evo, ako se smuvate – ja ću prestati da spavam sa njim.“