Neko je jedared rekao da smo sve ljude u nase zivote, doveli sami

Sta raditi sa njima, samo je nasa stvar.

Razmislimo, za cas, da li je bas tako?

Misaoni procesi, neke vrste unutrasnjeg dijaloga, po meni, moraju da izazovu promene spolja, iako te promene nisu zabelezene egzaktnom metodom.

Kada se, na primer, vratim sa posla, skinem oklop i trudim se da budem ja. Nastojim da ne uskacem u uloge. Imam utisak da bi mi se, u suprotnom, desio klasican rascep licnosti.

S druge strane, svakodnevni mali begovi od (surove) stvarnosti cine da, makar na kratko, postajem neko drugi. Zamisljam da sam neko drugi (ili da sam ja, ali drugaciji JA).

Mnogi pripadnici populacije poznate kao ljudska populacija svoje dragoceno slobodno vreme provode u slicnoj zabavi. Za druge aktivnosti koje bi se mogle nazvati zadovoljstvom naprosto – nemaju vremena. Male promene u svakodnevnoj rutini cine da ljudi zamisljaju situacije u kojima moze da im se desi nesto izuzetno. Ili da sami budu izuzetni.
Ta mala, zamisljena i od nas samih stvorena bitja (nase drugo ja, ili u mnozini druga ja – kako to zenski zvuci… mislite da je to slucajno?) postoje jer smo ih sami doveli (stvorili). Kao sto biramo krug prijatelja. I prijatelji i mnostvo nasih lica (nalicija/ponekad neostvarenih mogucnosti, ili zatomljenih osobina) sluze da nam, izmedju ostalog, olaksaju (i ulepsaju) zivot.

Medjutim, ponekad, neki ljudi prosto banu u nase zivote. Neki se usunjaju. Svesno ili ne.  „Nameste“ sa nekakve okolnosti i pocnemo da nekoga srecemo i taj neko, malo po malo, pocne da ucestvuje u nasem zivotu. Na ovaj ili onaj nacin.