Moram da se vratim, izvinite me…

…svom starom odbrambenom mehanizmu.

Rekao bih da je to bio gard. Kada sam ga se svojevremeno oslobodio, usledilo je veliko olakšanje. Kao da sam zbacio ogroman teret sa svojih nejakih pleća. Ipak, izgleda da sam se tako otvorio za najrazličitije vrste udaraca. Sitne, peckajuće, ali i krupne i bolne. Opasne.

Cinizmu. To nije toliko doprinosilo efikasnosti garda, ali je preventivno delovalo. Čak i kada su govorili: „Pusti budalu“.

Ćutanju, jer ja baš volim da pričam, da trtljam, blebećem. Nije praktično toliko govoriti, kada vas većina ne samo ne sluša, nego i ne čuje.

Odloženom davanju odgovora, a ne kao iz topa.
Zato što je otvoren stav, bezazlen stav, neoprezan stav ili ako baš hoćete ishitren, površan (i stoga za gluposti produktivan), pa i dobrohotan ili na posletku, čak i ljubazan stav, najčešće povod da vas smatraju manje inteligentnim, manje jakim, podložnim uticaju, povoljnom prilikom za svakojake pokušaje. Dovode vas u situaciju da morate da reagujete onako kako ne bi ste želeli. I na način koji ni malo ne olakšava vaš položaj. Ili još gore, upravo obrnuto, pa držite u sebi i nagomilavate gorivo za stres i svakojake psihosomatske… znate već. Uz to, naravno, istakao bih ponovo – ishitrenost (pre)često čoveka načini neadekvatnim, ili barem nekompetentnim u očima drugih. Ne retko i u sopstvenim. Možda to i nije daleko od istine, ali se po novom barem neće videti.

Uz to, od čoveka mojih godina se očekuje… ovo ili ono, beskrajno mnogo tih „trebalo bi da…“ Nalepe vam. Uostalom, ako se stalno sklanjate, u velikom gradu misle da niste u stanju. Od skora i u malom gradu, pa čak i u selu.

Mislim: „Tako svako može da ti kenja“. U poslednje vreme su se namnožili ti kenjatori, a da ste me videli svojevremeno – retki su se usuđivali. Pitajte one koji me znaju.