Radovan…

…je bio neka vrsta predradnika u „Ekipi za hitne intervencije“. Iza tog imena krila se druzina socijalnih slucajeva, uglavnom u godinama u kojima bi, inace, trebalo da budu u penziji. Sudbina je svakoga od njih lisila redovnog izvora primanja i tako su, uglavnom, zaradjivali za ostatak zivota. Radili bi, po potrebi i za nadnicu, najteze fizicke poslove. Ili najprljavije. Ponekad bi u „Ekipu“ zalutao i neko mladji, uglavnom neobavesteni student. Najteze zaradjeni dzeparac u mom zivotu.

– „A sta ti inace radis?“ – pitao me je Radovan, onako sa visine. Bio je ogroman. Dva metra i nesto. Jak kao dva coveka. Imao je sedamdeset godina.
– „Ja sam u tvojim godinama rukama savijao ovo!“ – pokazao mi je saobracajni znak. „Nema sumnje“ – pomislio sam – „Ukoliko je tamo odakle je dosao uopste bilo toga.“
– „Studiram…“
– „Sta?“
– „Pravo.“

Pogledao me je. Pomalo sumnjicavo, kao da procenjuje istinitost mojih reci, pomalo sa divljenjem, kao da gledajuci redak primerak vrste nastoji da ga sto bolje zapamti.
– „Onda radi… Radi, pa, kad postanes funkcioner, da znas kako zivi radnicka klasa.“