Dva para očiju

Svaki dan me iz trafike na uglu, pored zgrade u kojoj radim, gledaju dva para pametnih očiju. Kako kad koja radi. Crnka i plavuša. Plavuša ima izuzetno pametno i lepo lice. Deluje plemenito, gotovo otmeno. Ona je malo suzdržanija. Crnka je takođe lepa. Češće se osmehuje.

Za razliku od njih i sličnih, na par koraka dalje, već po ulasku u zgradu u kojoj radim, šefovska lica deluju tupavije što je njihov nosilac pozicioniran na višoj lestvici u hijerarhiji. Odavno je opšte mesto da se intelektualni krem nalazi mahom na mestima vozača gradskog saobraćajnog.

Vodio sam, još proletos, darling na koncert Josipe Lisac. Pogodilo se da je stara purgerka (dobro, dobro, jasno mi je sve u vezi sa tim nazivom, ali naprosto je to odomaćen izraz među fanovima u NS), zakazala svirku baš na rođendan moje lepše i u svemu bolje polovine. Svirka je bila odlčna. Više džez nego pop. Godišnjica albuma „Dnevnik jedne ljubavi“ i ujedno neka vrsta tribute to Karlo Metikoš.

Kao i uvek u našem malom gradu, naročito u publici koja pohađa događanja u SNP, možete videti svašta. Od poznavalaca i zaljubljenika, preko starih ljubitelja, obrazovanih, nekada onakvih, a sada ovakvih u svemu nekadašnjih, do ljute malograđanštine. I to one najgrđe (kojoj „viri lukac iz dupeta“).

Rešili smo, još onomad, pa nekako istrajavamo, da obnovimo svoj kulturni život, darling i mua, pa smo zaređali od NOMUSa (BGD filharmonija sa pitkim programom: „Alpska simfonija“ Riharda Štrausa i odlomci iz „Moje domovine“ Bedriha Smetane), preko baleta (super zabavni „Grk Zorba“, ujedno i oproštajno veče prvaka NS ansambla Milana Lazića u nazočnosti Konstantina Velikog Kostjukova – karte za dž preko prijateljice koja je član(ica) baleta). Lagano, dakle, ali kulturno.

Ne smeta ni publika sa buljom i lukom. Došlo je do duvara, a kako je malac, potomak sve stariji, nema nam druge. Blagotvorno deluje, nekako zaboraviš da si mahom okružen imbecilima.

Onda dođe jutro i taj ritual kupovine cigareta u trafici na uglu, pored zgrade u kojoj radim i kada me pogleda par pametnih očiju kroz ono prozorče, bilo da je plavuša u smeni ili crnka, svejedno, naprosto znam da i one znaju.

Bila (je)

– „Imaš još koju cigaretu?“ – Odnekud su se stvorile šibice. Kosa joj je pala preko lica i učinilo mi se, na tren, da će je zahvatiti plamen.

– „Drugarica moje starije sestre, znaš, Gabika, bila je ubedjena da Džoni na svakom koncertu gleda baš nju. I smeši joj se. Lujka. Gurala se u prve redove. I ložila se na Brus Lija. Nije govorila „Kung-fu“, nego „Keang-fu.““

– „Spusti pepeljaru tu.“ – boja njenog glasa. Alt. Mršava je. Karlične kosti gotovo da štrče. Ne svidjaju mi se njena stopala. Svidja mi se kako joj stoje „kaubojke“. Ima usko lice. Malčice muškobanjasto. Primetio sam njene blago klempave uši. Lepe ruke. I tanke usne.

– „Imam te svetlo-braon oči. Moja sestra ima zelene. Ima i duže trepavice. Vidiš… mogla sam da dobijem oči kao moja sestra. Ili kao Gabika. Znaš, osim što je bila lujka, bila je lepa.“

– „Bila?“

– „Udala se.“

– „Kako se to dogodilo?“

– „Jednog dana pitam ja nju: E, slušaj… imam ja jednog dobrog druga. Hoćeš da vas upoznam?“

– “Ne znam… kakav je?“

– „Znaš da ti ne bih spominjala bilo koga…“

– „…“

– „Izađite, malo, upoznajte se. Evo, ako se smuvate – ja ću prestati da spavam sa njim.“