Šarm je neophodan uslov, ali nije dovoljan

Postoje momenti u danu, kada želim da budem ostavljen na miru. Naravno, postoje i oni kada bi mi prijalo da me se sete. U poslednje vreme, nekako mi se sve „postavlja“ obrnuto. U onom delu dana kada je potrebno da me se sete, svi me ostavljaju na miru (I vice versa, ali ređe).

Uvek mogu da se posvetim sećanjima. Maštanje, iako ponekad blagotvorno, ume da postavi zamku. Zapletem se i zaboravim na stvarnost. Sećanja su, ipak, udobnija. Ne retko i poučna.

Sećam se početaka. Za mene je „Hrabri krojač“ bio i ostao superheroj. Ta priča, manje – više i nije bajka (Ako izuzmemo par divova koji se pojavljuju, sve ostalo u priči nije ni malo bajkovito, ili nestvarno, naprotiv). Lik se pameću izborio i to je to.

Setim se, tako, nekih grafita.

„Što ih je više, to ih je manje – Samoubice.“

„Pitanje koje povezuje frizere, prostitutke i bezidejne – Kako ćemo?“

„Svejedno – sve je dno“

„Učiti, učiti i samo uči ti!“

Setim se i da sam ostavio kafu na najjače, ali kasno. Crno oko ringle šišti dok ga onako još neohlađenog uklanjam sunđerom. Koji je posle za baciti, onako napola dogoreo. Zabacim ga ka kanti za smeće, pa promašim. Saginjem se i brišem pod okolo.