Tihi ubica, a nije nindža

Dok ukućani još uveliko spavaju snom pravednika, ja bauljam po kuhinji. Kuvam kafu, a potom je lagano ispijam. Sam, u tišini jutra. Dim cigarete, polumrak koji zamagljuje obrise stvari i sve to.

Ustajem onoliko ranije/pre izlaska iz kuće, koliko god je potrebno da se na miru, polagano obavi taj ritual. Nije u pitanju hir. U suprotnom, kreće nervoza, lupanje srca, a kasnije u toku dana i glavobolja, mrzovolja i umor. Rano ustajanje je moj lični, tihi ubica i borim se kako znam i umem. Mogu da žurim koliko god je to potrebno, ali kasnije, posle kafe.

Ko je ikada u svom životu radio noću, u smenama, imao dežurstva ili barem rano, veoma rano ustajao ima predstavu o tom međuprostoru. Između noći i jutra, sna i jave, između stvarnosti i hm, zamućene stvarnosti. Vreme kao da stoji. Kao da, dok se polako budim, još uvek sanjam. Neobičan filing. Traje kratko. Mislim da nestane pre nego što dogori prva cigareta. Tada i sat kao da (sasvim naglo) počne da ubrzava i već posle nekoliko minuta, najmanje posle još jedne cigarete, počinje dan.