Tihi ubica, a nije nindža

Dok ukućani još uveliko spavaju snom pravednika, ja bauljam po kuhinji. Kuvam kafu, a potom je lagano ispijam. Sam, u tišini jutra. Dim cigarete, polumrak koji zamagljuje obrise stvari i sve to.

Ustajem onoliko ranije/pre izlaska iz kuće, koliko god je potrebno da se na miru, polagano obavi taj ritual. Nije u pitanju hir. U suprotnom, kreće nervoza, lupanje srca, a kasnije u toku dana i glavobolja, mrzovolja i umor. Rano ustajanje je moj lični, tihi ubica i borim se kako znam i umem. Mogu da žurim koliko god je to potrebno, ali kasnije, posle kafe.

Ko je ikada u svom životu radio noću, u smenama, imao dežurstva ili barem rano, veoma rano ustajao ima predstavu o tom međuprostoru. Između noći i jutra, sna i jave, između stvarnosti i hm, zamućene stvarnosti. Vreme kao da stoji. Kao da, dok se polako budim, još uvek sanjam. Neobičan filing. Traje kratko. Mislim da nestane pre nego što dogori prva cigareta. Tada i sat kao da (sasvim naglo) počne da ubrzava i već posle nekoliko minuta, najmanje posle još jedne cigarete, počinje dan.

29 thoughts on “Tihi ubica, a nije nindža

  1. Tačno znam o čemu pričaš.. Taj feeling imam par puta godišnje, jer sam spavalica, nikako da „uhvatim trenutak“ 😀 Nekako mi izmigolji… 😉 Ovo redovno ustajanje za posao ne računam, to je prinudna akcija, totalno sam „nesnađena“ u vremenu i prostoru 😀

  2. Interesantno će biti kad ne bude bilo nindže 🙂 Ako, kojim slučajem, neko stremi ka tome 🙂 Ali diiiivan ‘smiren’ trenutak dana si uhvatio 🙂

  3. sada mi narocito prija, u sest je mrak i ne cuje se nista, a ja volim to kada znam da ce da svane ali ne jos dok ne zasednem… samo ne pusim, u svemu ostalom sam se pronasao

  4. Svbe bih i sama napisala isto da sam se sjetila.
    Goste, pomozi, ja tek sad vidim da ti stalno objavljuješ a ja ne dobivam obavijetsi, iako sam kliknula follow. U čemu je stvar, znaš li?

  5. Evo, Goste, kao što obećao, prepisujem pesmu „Radost“ iz Karverove zbirke „Svi mi“ (sabrane pesme). Mislim da lepo ide uz ovaj tvoj post.

    RADOST

    Toliko je rano da je napolju još mrak.
    Kraj prozora sam s kafom,
    u uobičajenom jutarnjem stanju
    koje ponekad liči na misao.
    Onda ugledam dečaka i njegovog drugara
    kako idu putem
    da raznesu novine.
    Na sebi imaju kape i džempere,
    i jedan dečak nosi torbu preko ramena.
    Toliko su srećni
    da ništa ne govore, ti dečaci.
    Čini se, kad bi mogli,
    uhvatili bi se za ruke.
    Rano je jutro,
    i oni to rade zajedno.
    Približavaju se, polako.
    Nebo postaje svetlije,
    mada bledi mesec i dalje visi nad vodom.
    Takva lepota, da na trenutak
    smrt i ambicija, pa čak i ljubav,
    nemaju ništa s tim.
    Radost. Dolazi
    neočekivano. I nadilazi, zaista,
    svaki rani jutarnji razgovor o njoj.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s