Petak, 29. XI 2013.

Ima mnogo pametnijih od mene. I kreativnijih i onih što osim toga što imaju šta da kažu – to i umeju. Na takav način da vam zastane dah. Ne pokušavam da se, kao, posipam pepelom. Da se predstavim kao skroman ili lažno skroman. Ta ja sam oduvek bio prosečan. Drugo je pitanje kako se najedared moj prosek ispostavlja kao nešto mnogo više? I gde su ti silni ljudi koji su pametniji od mene?

Kulturni prostor nije jednostavan zbir provincijalnih, malih kultura. To jasno pokazuje današnja situacija na području bivše Jugoslavije. Konkurencija, interakcija, razmena, saradnja nisu fraze, jer kada izostanu – stvar hramlje. Šepa kao što šepaju retki pokušaji oživljavanja tog, znamenitog prostora. Najčešće vođeni izuzetnim pojedincima, pregnućem i hvale i divljenja vrednim entuzijazmom malobrojne (šake) individualaca, ionako stasalim, mahom, upravo u to, prohujalo doba zajedničkog kulturnog prostora.

Dobar primer za ono o čemu bih voleo da više razmišljamo, jasan i pregledan svima je sport. Ekonomija takođe. Noročito zato što pogađa svakoga, pa čak i one za sport sasvim nezainteresovane. O ekonomiji ne bih, jer nisam ekonomista. Kako god sve čega možete da se setite, lošije stoji nego nekada. Kao uostalom i budžeti. Od onih velikih, do naših, običnih kućnih. Znate već…

Gde su, dakle, svi ti pametniji? Pitanje nije retoričko. Tu su negde, ali ne mogu da „isplivaju“. Živimo u takvom sistemu, ili odsustvu sistema, anomiji ili nečemu što liči na, recimo, kontrolisani haos, da ili ne mogu ili naprosto ne žele da se pojavljuju.

Pa ipak, blog je već neka liga koja „vuče“ da je iznad proseka. Makar malo iznad (mada po neki, divljenja vredan uradak, ume da navede na pogrešan put da je opšta klima daleko bolja nego što jeste i da kada je mestimično oblačno – zapravo sija sunce). Bez obzira na sve, verujem da većina blogera ne gleda TV. Osim, razume se, probranih sadržaja. Retkih, programskom šemom, najčešće skrajnutih, jer ciljna grupa je toliko ili malobrojna ili ne postoji, da niko neće da plaća sekunde za reklame. Ostalo je treš ili obično zamajavanje, igre bez hleba, tako da daljinski u ruci služi za monotono menjanje kanala čija je jedina svrha polagano uspavljivanje u večernjim satima.

Ko je izdržao do kraja, može da komentariše, ali nije obavezno. Lajk po zahođenju.