„Zensko srce je dubok okean tajni“

Secate se one babe iz „Titanika“, kako, pred kraj filma, izgovara: „Zensko srce je dubok okean tajni“ (ili tako nekako)? Kao, do tada niko nije znao za njenu aferu sa Leom Di Kaprijem, a koja je toliko uticala na citav, njen, potonji zivot (i htenja i shvatanja i…). I kao, to jeste tako zenski.

Dobro, svi smo citali Ducica (ili barem mnogi od nas), a neki su, uz to, „nagurali“ dovoljno godinica i zivotnog iskustva. I svi imamo tajne. Ali zar je moguce da neke od njih (ljubavnih) ne ispricamo nikada? I nikome? Reci cete: „I baba je, na kraju, ispricala svoju tajnu“.

Da se razumemo – i zene i muskarci imaju tajne („kosture u ormaru“). Odavno to (vise) nije „privilegija“ jednog pola.

Muska psiha je drugacija, ponesto jednostavnija (neke zene (mnoge?) bi rekle kako smo, ustvari, gluplji od njih) ili recimo, najblaze, drugacije usmerena. Jedna moja drugarica kaze kako je: „Lako sa muskom psihom koja je usmerena (od nje sam maznuo izraz) na lov, ribolov, sport i turizam.“ Ili se barem tu zavrsavaju zajednicka interesovanja, odnosno tu je pocetak i kraj preseka, tacka dodira izmedju dva pola.  Kao, zene su pragmaticne (pragmaticnije) i ne gube snagu na „stvari“ koje su van domasaja njihovih interesa, resivih, zivotnih problema (stanja). Pazite, ovo sve je misljenje jedne ZENE, a ne moje (dobro sada, ne u potpunosti moje, iako sam ponesto od svega i sam prihvatio – u stvari sve sam prihvatio, ali uz izvesnu rezervu, koja se, najjednostavnije receno, svodi na izuzetke koji potvrdjuju pravilo i naravno, na izbegavanje uopstavanja i predrasuda). Na posletku, mozda i nisam bas sve prihvatio, ustvari mozda jesam mozda nisam, ne znam…uf…

„Gde je moda vrlina, vrlina nije u modi“

Liči na nas. Boli, koliko liči. Međutim, hajde da malo razmislimo. Šta je, onda, moda? Da nije mana? Nije, naravno… autor je, po svemu sudeći, mislio na preterivanja u vezi sa modom.

Preterivanje, k’o preterivanje… sećate se kako stogodišnjaci koje su intervjuisali, svi od reda, tvrde kako se nisu pridržavali nekog naročitog recepta za dugovečnost, nego naprosto – nisu preterivali. Kao, recept je, otprilike „Sve, da sve, ali sve po malo.“ Ničega se ne treba lišavati, ali ni u čemu ne treba ni preterivati.

Opet, ima li nekoga među nama, ko se nije, u poslednjih dvadesetak godina, lišavao (i lišava se) po neke od veoma važnih egzistencijalnih potreba? Da li lišavanje, ili čak, preterivanje u lišavanju nanosi štetu kao i preterivanje? Ako ne i veću?

I šta sada da radimo, kada je šteta već naneta, da ne kažem nanešena? Kao patina na našim životima, koju nismo u stanju da skinemo, ali možemo da je prekrijemo. Prekrečimo debelim slojem boje. Preterano, onako baš neumereno… zgrće se lova, vrše se preljube, banči se do besvesti, pišu se postovi… nanosi se farba, a da se prethodni sloj nije pošteno osušio… Evo, skroz sam se umaz’o…

Idem, zato, da sa onom babom iz Crne Gore popijem jednu rakijicu i popušim krdžu. Baba mi je u poverenju rekla da je tajna u tome što se ona svakodnevno kreće, dakle šeta uz stoku nekoliko kilometara gore – dole po planinčinama, (u)diše čist vazduh, pije izvorsku vodu, ’ladnu ka’ zmija, uzima dosta mleka i mlečnih prizvoda, puši, istina, krdžu, ali zamota svega nekoliko na dan i živi, brate mili, bez stresa. Barem od kada je umro čovek. Njen čovek… pre dvaes’ godina… Njoj samoj je osamdesetšesta, a izgleda k’o da ima devedesetdevet.

S druge strane, tajna, možda, leži u činjenici da je baba, posle nekoliko ratova, godina gladi, crnčenja, pomora, bolesti i gubit(a)ka svake vrste, jedina preostala od jedanestoro dece, te je njena dugovečnost posledica prirodne selekcije, ali nema veze… Ko preživi pričaće.

Pre nego što se uputim k’ babi, pazariću košulju na sniženju. Možda uzmem dve, u pola cene, deluju mi moderno, ali ne preterano šik. Video sam jednu svetlo – plavu i jednu narandžastu. Babi ću da uzmem maramu. Neku retro.

Citati i još nešto

„Mogao bih ovako doveka. Dabome, uz neku pristojnu rentu.“ – pomislio sam usred godišnjeg odmora. Provodio sam vreme sa klincem, čitao, ležao, ležao. Spojivši vikende i praznik, za četiri dana dobio sam deset. Ukupno, razume se.

„Čovek mora da čita od svega po malo, ili koliko može, više od toga ne treba zahtevati, s obzirom na kratkoću života i opširnost sveta.“

Žoze Saramago – „Godina smrti Rikarda Reiša“

Blaženi dani dokolice, nisu bili sasvim lišeni briga, ali sam uspeo da se, donekle, fizički regenerišem. Rano ustajanje je moj lični, tihi ubica.

„Vidim svoje postupke i reči, a ako su pogrešni, ne mogu da ih popravim, da ih objasnim, da ih sažmem u jedan jedini postupak i jednu jedinu reč koji bi izrazili sve o meni…“

Žoze Saramago – „Godina smrti Rikarda Reiša“

Radovan…

…je bio neka vrsta predradnika u „Ekipi za hitne intervencije“. Iza tog imena krila se druzina socijalnih slucajeva, uglavnom u godinama u kojima bi, inace, trebalo da budu u penziji. Sudbina je svakoga od njih lisila redovnog izvora primanja i tako su, uglavnom, zaradjivali za ostatak zivota. Radili bi, po potrebi i za nadnicu, najteze fizicke poslove. Ili najprljavije. Ponekad bi u „Ekipu“ zalutao i neko mladji, uglavnom neobavesteni student. Najteze zaradjeni dzeparac u mom zivotu.

– „A sta ti inace radis?“ – pitao me je Radovan, onako sa visine. Bio je ogroman. Dva metra i nesto. Jak kao dva coveka. Imao je sedamdeset godina.
– „Ja sam u tvojim godinama rukama savijao ovo!“ – pokazao mi je saobracajni znak. „Nema sumnje“ – pomislio sam – „Ukoliko je tamo odakle je dosao uopste bilo toga.“
– „Studiram…“
– „Sta?“
– „Pravo.“

Pogledao me je. Pomalo sumnjicavo, kao da procenjuje istinitost mojih reci, pomalo sa divljenjem, kao da gledajuci redak primerak vrste nastoji da ga sto bolje zapamti.
– „Onda radi… Radi, pa, kad postanes funkcioner, da znas kako zivi radnicka klasa.“

Moram da se vratim, izvinite me…

…svom starom odbrambenom mehanizmu.

Rekao bih da je to bio gard. Kada sam ga se svojevremeno oslobodio, usledilo je veliko olakšanje. Kao da sam zbacio ogroman teret sa svojih nejakih pleća. Ipak, izgleda da sam se tako otvorio za najrazličitije vrste udaraca. Sitne, peckajuće, ali i krupne i bolne. Opasne.

Cinizmu. To nije toliko doprinosilo efikasnosti garda, ali je preventivno delovalo. Čak i kada su govorili: „Pusti budalu“.

Ćutanju, jer ja baš volim da pričam, da trtljam, blebećem. Nije praktično toliko govoriti, kada vas većina ne samo ne sluša, nego i ne čuje.

Odloženom davanju odgovora, a ne kao iz topa.
Zato što je otvoren stav, bezazlen stav, neoprezan stav ili ako baš hoćete ishitren, površan (i stoga za gluposti produktivan), pa i dobrohotan ili na posletku, čak i ljubazan stav, najčešće povod da vas smatraju manje inteligentnim, manje jakim, podložnim uticaju, povoljnom prilikom za svakojake pokušaje. Dovode vas u situaciju da morate da reagujete onako kako ne bi ste želeli. I na način koji ni malo ne olakšava vaš položaj. Ili još gore, upravo obrnuto, pa držite u sebi i nagomilavate gorivo za stres i svakojake psihosomatske… znate već. Uz to, naravno, istakao bih ponovo – ishitrenost (pre)često čoveka načini neadekvatnim, ili barem nekompetentnim u očima drugih. Ne retko i u sopstvenim. Možda to i nije daleko od istine, ali se po novom barem neće videti.

Uz to, od čoveka mojih godina se očekuje… ovo ili ono, beskrajno mnogo tih „trebalo bi da…“ Nalepe vam. Uostalom, ako se stalno sklanjate, u velikom gradu misle da niste u stanju. Od skora i u malom gradu, pa čak i u selu.

Mislim: „Tako svako može da ti kenja“. U poslednje vreme su se namnožili ti kenjatori, a da ste me videli svojevremeno – retki su se usuđivali. Pitajte one koji me znaju.

Neko je jedared rekao da smo sve ljude u nase zivote, doveli sami

Sta raditi sa njima, samo je nasa stvar.

Razmislimo, za cas, da li je bas tako?

Misaoni procesi, neke vrste unutrasnjeg dijaloga, po meni, moraju da izazovu promene spolja, iako te promene nisu zabelezene egzaktnom metodom.

Kada se, na primer, vratim sa posla, skinem oklop i trudim se da budem ja. Nastojim da ne uskacem u uloge. Imam utisak da bi mi se, u suprotnom, desio klasican rascep licnosti.

S druge strane, svakodnevni mali begovi od (surove) stvarnosti cine da, makar na kratko, postajem neko drugi. Zamisljam da sam neko drugi (ili da sam ja, ali drugaciji JA).

Mnogi pripadnici populacije poznate kao ljudska populacija svoje dragoceno slobodno vreme provode u slicnoj zabavi. Za druge aktivnosti koje bi se mogle nazvati zadovoljstvom naprosto – nemaju vremena. Male promene u svakodnevnoj rutini cine da ljudi zamisljaju situacije u kojima moze da im se desi nesto izuzetno. Ili da sami budu izuzetni.
Ta mala, zamisljena i od nas samih stvorena bitja (nase drugo ja, ili u mnozini druga ja – kako to zenski zvuci… mislite da je to slucajno?) postoje jer smo ih sami doveli (stvorili). Kao sto biramo krug prijatelja. I prijatelji i mnostvo nasih lica (nalicija/ponekad neostvarenih mogucnosti, ili zatomljenih osobina) sluze da nam, izmedju ostalog, olaksaju (i ulepsaju) zivot.

Medjutim, ponekad, neki ljudi prosto banu u nase zivote. Neki se usunjaju. Svesno ili ne.  „Nameste“ sa nekakve okolnosti i pocnemo da nekoga srecemo i taj neko, malo po malo, pocne da ucestvuje u nasem zivotu. Na ovaj ili onaj nacin.