Opet

Izašao je iz trafike zamišljen. Ovaj put je uplatio sasvim nove brojeve. Nasmejao se samom sebi što su to bili brojevi koje je pročitao u „Velikom godišnjem horoskopu“. Koliko ljudi je došlo na istu ideju?

Prešao je ulicu i krenuo na sever. Duvao je snažan vetar. Podigao je kragnu kaputa. Onda je rešio da skrene u jednu usku ulicu i nastavio laganim hodom. Ulica je vodila na zapad, a drvored lipa sa širokim krošnjama štitio ga je od vetra.

Bilo bi mu dovoljno oko stotinu hiljada evra. Preračunavao je koliko je dinara potrebno da dobije. Sinoć je sanjao broj. Stotinutridesetsedam. Jedan, tri i sedam. Moglo bi biti trinaesthiljadasedamsto, ili čak, miliontristasedamdesethiljada. Ne, stotridesetsedamhiljada je prava mera. Sedamdeset bi rešilo stambeno pitanje. Njegova dugovanja bankama iznosila su oko hiljadu evra koje je podigao prilikom kupovine veš mašine, šporeta i frižidera, plus oko pola miliona dinara za dva keš kredita i dozvoljeni minus. To bi bilo to. Preostalo bi mu deset za opremanje stana, dvadeset bi oročio, a za ostatak bi kupio nov automobil. Kusur ne bi prijavio ženi. Izračunao je da bi to bio crni fond od nekih sedam hiljada evra i nekoliko stotina hiljada dinara.

Izbio je na mali trg u starom delu grada. Odatle su se granale tri ulice. Nastavljajući pravo išao bi ka bulevaru i dalje prema reci. Ulica levo vodila bi ga u krug i ubrzo bi se našao tamo odakle je krenuo. Odabrao je da skrene u ulicu desno, proračunavajući koliko će mu trebati vremena do autobuske stanice. Pogledao je na sat. Vetar se pojačao dok je prelazio preko čistine. Skoro je potrčao.

Ulica u koju je ušao bila je popločana kaldrmom. Na niskim kućama, pored svakog ulaza visio je po jedan fenjer. Fenjeri su, razume se, bili na struju, ali su svojim dizajnom oponašali izgled starog, gradskog, javnog osvetljenja.

Kada stvari stoje kako stoje

U poslednje vreme, čitajući članke koje iz raznih medija (Social Europe Journal, Deutsche Welle, The Guardian, The New York Times samo su neki od njih) prenosi sajt Peščanik, mozgam o tome kako je na Zapadu živa tzv. kritička misao.

Uvreženo je stajalište na ovim prostorima da liberalni deo intelektualne elite predstavlja onu snagu koja je nosilac tog kritičkog mišljenja. Sledstveno tome, zamišlja se u krugovima domaće, sve uže, ne_znam_kako_bi_je_nazvao obrazovane publike, većinu autora činili bi, između ostalih, profesori univerziteta, tradicionalno liberalno opredeljeni. Postoji, mislim, već stereotip o zgodnom, prosedom piejčdiju, u sakou od somota ili tvida, sa obaveznim „zakrpama“ na laktovima, kao skoro zaštitnom znaku američkog intelektualca, koji bi sa pridodatom lulom u ustima mogao da bude i pisac, samo što pušenje nije više in (Umesto što je profesor na nekom elitnom Jejlu ili Harvardu, koji gle čuda, sa osobljem listom sačinjenim od liberala, školuje pripadnike podmlatka vladajuće, reakcionarne elite, otrovane drugačijim i prečesto sasvim suprostavljenim vrednostima), ili o onome više evropskom tipu, nešto starijem, sa manje smisla za fitnes, u džemperu na rombove, pomalo neuredne frizure.

Čitajući, dakle, kritička izlaganja koja obuhvataju najrazličitije aspekte savremenog života, od pitanja politike, političke filozofije, preko problema religije i kulture, socioligije religije, sociologije kulture, ekonomije, krize, razvoja, sve do mesta pojedinca u savremenom svetu, ona već do neproznatljivosti izbledala floskula zatočnika marksističke filozofije (Rekao bih najpre dvadesetog stoleća, od kojih su najznamenitiji stmoglav ka toj slepoj ulici načinili pripadnici egzistencijalističke škole, ponajpre najslavnije ime od svih, monumentalni Sartr sa svojom rečenicom da je: „Marksizam filozofija koja se ne da prevazići“) da je reč ne o promišljanju sveta, nego o tome da se on menja (Verovatno se podrazumeva(lo) da se menja na bolje), iznenada dobija na težini.

Ukoliko već kritička misao postoji, što je svakako daleko više od onoga što imamo na domaćem terenu, pitanje je odista koliko je ona u prilici da utiče na stvari? Kada stvari stoje kako stoje.

Smoking allowed

Možete da odete kuda god. Ukoliko vam je, naravno, stalo do toga da budete informisani. Ovo je mali, lični svemir i nema mnogo veze sa opštom pričom. Ili ima, ali posredne, slučajne veze. Onoliko koliko sa nastankom kvalitetne, noćne fotografije ima činjenica da večeras pada kiša.

Žene ponekad volim zato što najčešće stavljaju emotivan i ličan rakurs ispred onog intelektualnog i opšteg. Ili principijelnog. Pa ipak, takva generalizacija ostavlja van, na kiši, neke od njih koje mi se najviše sviđaju. Intelektualke. Kad – tad dosade krpice i šljokice, šareniš i škrabotine.

Nije loše pored sebe imati nekoga sa kim se da razgovarati. Još ako je pri tome potrebno, barem s vremena na vreme, uključiti vijuge i iste napregnuti, može se reći da ste naleteli na nekoga pored koga vredi dočekati starost. Mislim da ovo važi za sve. Zajedničko ćutanje je donekle posebna priča. Donekle, jer ujedno predstavlja i vrhunac onog sa naprezanjem vijuga.

Zato, bez obzira na činjenicu (ili uprkos njoj) što jednim klikom možete da stignete skoro bilo gde, da odete, brzinom misli, bilo kud – imajte na umu da je ovo parče univerzuma sa sasvim intimnom atmosferom. Pušenje je dozvoljeno. Ja sam, znate, dete prošlog stoleća.

„Ja kada sednem za sto i vidim tu praznu hartiju…

…potpuno se ukočim.“

– „Kako to mislite?“
– „Tako, lepo. Ukočim se, razumete? Kao kada izađem napolje… iz kuće, razumete? Nisam više opuštena. Ne mogu da radim šta hoću, da govorim baš sve što mi je na pameti… ne mogu da izgledam apa – drapa. Nema psovanja u društvu.“
– „Vi ne psujete?“
– „Ama ne… Psujem. Kao i svi… Mislila sam na, ono, izražavanje.“
– „Aha…?“
– „Znate, kada treba da pišem, sve sjajne misli, dijalozi… nekako postanu uštogljeni. Sve ono prirodno, umesto da istekne iz mene, ostane na papiru našminkano. Shvatate šta želim da kažem? Prekriveno tonom pudera, to više nije moje lice…“
– „Shvatam… ne osećate se opušteno kada izađete iz svoga doma. U čemu je problem kada je reč o pisanju?“
– „Kako u čemu? Ista je stvar. Prazan list hartije predstavlja sve moje čitaoce. Dobro, potencijalne čitaoce.“
– „I…?“
– „Pa, isto je kao kada napolju srećem nepoznate ljude, slučajne prolaznike. E da… Kao intervju za posao, kada pokušavate da se predstavite u najboljem svetlu, upinjete se da slika o vama bude što je moguće na višem nivou, a ono sve ispadne kako ne treba.“
– „Zamislite da su to sve vama poznati, dragi ljudi.“
– „Tek to ne dolazi u obzir!!! Osećala bih se kao da sam se raspolutila, ili otvorila svoju utrobu… svima… na izvol’te… uh, tek to nije moguće.“
– „Kako onda zamišljate celu stvar? Zašto ne počnete od toga?“
– „Od čega?“
– „Od te svoje frustracije. Pišite o tome kako vam je teško da se opustite u društvu…“
– „Da to preporučuju i neki psihijatri… mislim, čitala sam o tome… kao, kada problem stavimo na papir, on postaje problem papir – kategorije. To je voleo da kaže i moj bivši, znate…?“
– „U čemu je, onda, problem?“
– „Ja bih volela da pišem o nekim drugim stvarima. O osećanjima, ljubavi, mržnji, o muzici, kako ja vidim svet, kako ga drugi vide, šta ljude motiviše da se ponašaju na ovaj, ili onaj način, znate, takve stvari… Ne mogu da pišem o tome kako me oblije znoj u velikoj gužvi, ili kako mi se ovlaže dlanovi, ili telo treperi i pocrvenim kada me neko posmatra, kako zamuckujem pred šefom i kako se, kada se bilo šta desi, mislim, loše… ja osećam krivicu…“
– „Zašto? Ne morate, za boga miloga, odmah da jurite kod izdavača… Pišite pod pseudonimom. Možda dnevnik, ili recimo blog.“

Staza

– Jezuš Marija, šta je ovo?!
– Šta tetka Katka?
– Na šta će da izađe ovaj svet?!

Dužina od petnaestak metara. Toliko ima od ulaza, do ugla ulice, sasvim desno. I petnaest nazad. Svaki dan, skoro u pravilnim vremenskim razmacima, hodao bi tom stazom.

Sa cigaretom u ustima, zamišljen. Ljubazno bi se javio svaki put. Retko je izgledao kao neko ko je raspoložen za razgovor. Najčešće bi njegov ljubazan pozdrav bio ujedno taman toliko „hladan“ da ne bi ste imali nikakvu nedoumicu – njemu se ne razgovara. Pozdravi i prođi.

Nije izgledao zabrinuto (osim ponekad), nije izgledao tužno (osim ponekad), ili kao neko koga more brige (osim ponekad). Uglavnom, ličio je na nekoga ko je izašao da se od nečega, na čas, odmori, pa da malo kasnije – nastavi tamo gde je stao.

Staza dužine petnaestak metara. Do ugla ulice i isto toliko nazad. Par dimova, okret, još par dimova i vratio bi se odakle je krenuo.

Samo u onim trenucima, kada je imao neki cilj, kada se, recimo, zaputio ka obližnjem kiosku da kupi novu paklicu cigareta, ili kada bi ga nastojnik, tetka Katkin muž Joška, viknuo: „Gospodine, telefon za vas!!!“ ta staza bi najednom porasla i rasla bi onoliko koliko je raslo i nestrpljenje ili potreba da žuri i stigne na ono mesto koje je kao cilj nametnula iznenadna vest ili najnoviji, tek smišljen zadatak.

Recepti za salate

Zapravo, ja sam u svom drustvu poznat po testima (mekike, gibanchice, kifle, hleb, pizze, shtrudle…). Salate su druga prica. Lagane su za izradu, kruzi gomila recepata, ideja i slicno. Nema tu neke mudrosti.

Rec je o necem malo drugacijem. Radi se, naime, o tzv. „salatama od ostataka“, ciji sam, najcesce, kreator ja lichno (i personalno). Istina, rukovodio sam se nekim opstim nacelima „mesanja_raznih_sastojaka“. Ponekad sam pozajmljivao poneku foru, ali uglavnom se radi o (uspelim) improvizacijama. Redovno su moje salate bivale prve pojedene.

Mada u poslednje vreme nisam bas bio vredan, a i nemam kada. Ipak:

Sastojke mesati u kolicinama po sopstvenom ukusu:

Salata br. 1

– Ostatak od konzerve tunjevine (najcesce samo ulje, ali koje lepo mirise);
– Ljuspice od soje (prokuvati, ostaviti u vodi da nabubre, dobro ocediti, pa pomesati sa ostatkom iz konzerve tunjevine);
– Mladi sir („Shvapski“, bez masnoce), takodje pomesati sa gornjom smesom;
– Izgnjecen beli luk (propushten kroz onu spravicu za gnjechenje), takodje pomesati sa gornjom smesom;
– So, malo bibera, malo sitne, crvene papricice (najbolje da nije ljuta, i to sasvim, sasvim malo – da ne lici na nekakav riblji „Urnebes“)

Najbolje da odnos izmedju ljuspica od soje u ulju iz konzerve tunjevine i sira bude 1 : 1 (u svakom slucaju, bitno je da ne bude vise sira). Mozete dodati, na kraju, malo persuna i bosiljka, ali sitno iseckano (ali sitno, da ne moze sitnije).

Znam da cete reci da sa belim lukom ne moze da se pogresi, ali to vam je to.

Slata br. 2

Pravi se od svega onoga sto preostane kada se, pred rucak, procedi nedeljna supica (tzv. „Zuta, dugokuvajuca“), osim mesa. Mozete izbaciti i luk.

Sve se to dooobro propasira, da bude kao pire (najcesce preovladjuju skuvani: sargarepa, persun, celer, pashtrnak (od njega treba odvojiti onaj zilavi deo koji se nikada ne skuva kako treba) i ponekad – krompir).

U „pire“ dodati pavlaku (svakako ne slatku pavlaku, nego kiselu), majonez od soje i senf u odnosu 3 : 3 : 1, potom malo belog luka (izgnjechenog, kao kod salate br. 1) i malo soli.

Salata br. 3

Sardine iz konzerve, kuvan i propasirani celer (kao za pire , daje stravicnu aromu, ukus i miris), maslinovo ulje, crni luk (iseckan sitno do bola), beli luk (malo vise belog luka, isto ispasiran kroz onu spravicu – najbolji efekat daje kada se prvo sjedini sa persunom, pa se doda malo iscedjenog limuna, pa se tek onda – sve to dodaje ostaloj masi), bareni krompir (takodje, ispasiran kao za pire), persun (takodje, iseckan sitno do bola), pavlaka, majonez senf (u odnosu 6 : 3 : 1), kari („na vrh noza“), so, biber…

 

Mozda se i nastavi, a mozda i ne.

Na moru

Osamdesetineka godina (da se razumemo: hiljadudevetstoosamdesetineka). Vaš blog-poznanik, sredovečni čika-Gost je tada bio tinejdžer. Avgust…

Hvar, Stari Grad (ili Starigrad?), kamp „Jurijevac“, stari, zeleni, žilavi izviđački (skautski) šator za četvoro (petoro, šetoro, sedmoro…), sa dozlaboga teškim šipkama… malo razlabavljen.

– „Ja ću da spavam go…“
– „Jao, vidi ludaka…“

Par dana pre:
Stigli smo u Split u podne. Dočekali su nas Marko i Pavić. Prespavali smo (ako se to može reći za izlazak u „Šekspir“ do ranih jutarnjih sati) kod Markovih, doručkovali, a onda nas je Markov ćale odvezao na pristanište. Trajekt… „Bela lađa“, „Vanga“ i treći, zaboravio sam kako se zove (zvao)… Ukrcavamo se na „Vangu“…

Par dana, plus jedno jutro, posle:

– „Ovaj ludak se noćas skidao go.“
– „Ha, ha, ha…“
– „Ko? On…?“
– „Samo se vi zezajte, ja više ne ulazim TAMO sa njim…“

Sedamnaest dana kasnije:

– „Pogle’ mi majice…“
– „Što?“
– „Kao karton su.“
– „Ma… to je od soli…“

KATA (jpn. – „Borba sa zamisljenim protivnikom“ prim. GKGNV)

U danima dok jos nije blagoizvoleo primiti invitaciju od grofice (neposredno posle cega je, nenadano, dospeo na prag visokog drustva), Gost kod grofice na veceri je, u svojoj ondasnjoj malenkosti, hodio cyber space-om, uglavnom poznat pod nick-om: Moralni kepec.

U retkim casovima predaha, ne znajuci za B.L.O.G., tokom te, kasne 2002. godine, vozeci se, lagano, riksom po arei jednog dating site-a, zabelezio je ovaj dijalog sa Nepoznatom:

Nepoznata: „Pa ne znam bas?! Kako ti kazes „Skriveni iza bezbednosti monitora i anonimnosti tastature“ lagano izbacujemo iz sebe sve ono sto inace nebismo. Dopisivanje je sasvim druga stvar.“
Moralni kepec: „Prva ili druga ili drugacija – ja ne trazim sex preko interneta.“
Nepoznata: „Ma ni ja, ja to samo ovako, malo, na chatu…“
Moralni kepec: „A ustvari trazis…?“
Nepoznata: „Ne znam ni sama.“
Moralni kepec: „Na profilu si napisala „Zezanje“.“
Nepoznata: „A sta da napisem? Sex, pa da mi manijaci i vruci parovi opsedaju mail box. Ili…“
Moralni kepec: „Napisi sta trazis. Mada ja znam sta trazis.“
Nepoznata: „Nemoj, ’ajde…?“
Moralni kepec: „Priliku za udaju.“
Nepoznata: „Ali ti si ozenjen?“
Moralni kepec: „Svako sa kim sam se ja dopisiv’o se ud’o.“
Nepoznata: „Neki muski se udao?“
Moralni kepec: „Da, moj drug iz vojske. Ud’o se preko Nisave iz siromasnog kvarta, preko u gazdacku kucu.“
Nepoznata: „He, he, gazdacku kucu. Vidi se da si Lala… Jel’ se udala i neka zenska?“
Moralni kepec: „Naravno, i to srecno. Ja sam ti kao neki predbracni tarapeut. Svaka je nasla stalnog momka. Dobrog… i proredila pisanje. Na kraju bi se samo javila, kratko – da me obavesti da se udaje.“
Nepoznata: „…i tako je to prestajalo…“
Moralni kepec: „One su meni, za uzvrat, davale tzv. zenski senzibilitet – zenski ugao gledanja na stvari. Mislim, dok je trajalo.“
Nepoznata: „A sta bih ja mogla da ti dam? 🙂

Tih dana je zapocela svoj zivot interesantna prepiska izmedju Nepoznate i Moralnog kepeca. Pogodite kako se zavrsila?