Staza

– Jezuš Marija, šta je ovo?!
– Šta tetka Katka?
– Na šta će da izađe ovaj svet?!

Dužina od petnaestak metara. Toliko ima od ulaza, do ugla ulice, sasvim desno. I petnaest nazad. Svaki dan, skoro u pravilnim vremenskim razmacima, hodao bi tom stazom.

Sa cigaretom u ustima, zamišljen. Ljubazno bi se javio svaki put. Retko je izgledao kao neko ko je raspoložen za razgovor. Najčešće bi njegov ljubazan pozdrav bio ujedno taman toliko „hladan“ da ne bi ste imali nikakvu nedoumicu – njemu se ne razgovara. Pozdravi i prođi.

Nije izgledao zabrinuto (osim ponekad), nije izgledao tužno (osim ponekad), ili kao neko koga more brige (osim ponekad). Uglavnom, ličio je na nekoga ko je izašao da se od nečega, na čas, odmori, pa da malo kasnije – nastavi tamo gde je stao.

Staza dužine petnaestak metara. Do ugla ulice i isto toliko nazad. Par dimova, okret, još par dimova i vratio bi se odakle je krenuo.

Samo u onim trenucima, kada je imao neki cilj, kada se, recimo, zaputio ka obližnjem kiosku da kupi novu paklicu cigareta, ili kada bi ga nastojnik, tetka Katkin muž Joška, viknuo: „Gospodine, telefon za vas!!!“ ta staza bi najednom porasla i rasla bi onoliko koliko je raslo i nestrpljenje ili potreba da žuri i stigne na ono mesto koje je kao cilj nametnula iznenadna vest ili najnoviji, tek smišljen zadatak.