„Ja kada sednem za sto i vidim tu praznu hartiju…

…potpuno se ukočim.“

– „Kako to mislite?“
– „Tako, lepo. Ukočim se, razumete? Kao kada izađem napolje… iz kuće, razumete? Nisam više opuštena. Ne mogu da radim šta hoću, da govorim baš sve što mi je na pameti… ne mogu da izgledam apa – drapa. Nema psovanja u društvu.“
– „Vi ne psujete?“
– „Ama ne… Psujem. Kao i svi… Mislila sam na, ono, izražavanje.“
– „Aha…?“
– „Znate, kada treba da pišem, sve sjajne misli, dijalozi… nekako postanu uštogljeni. Sve ono prirodno, umesto da istekne iz mene, ostane na papiru našminkano. Shvatate šta želim da kažem? Prekriveno tonom pudera, to više nije moje lice…“
– „Shvatam… ne osećate se opušteno kada izađete iz svoga doma. U čemu je problem kada je reč o pisanju?“
– „Kako u čemu? Ista je stvar. Prazan list hartije predstavlja sve moje čitaoce. Dobro, potencijalne čitaoce.“
– „I…?“
– „Pa, isto je kao kada napolju srećem nepoznate ljude, slučajne prolaznike. E da… Kao intervju za posao, kada pokušavate da se predstavite u najboljem svetlu, upinjete se da slika o vama bude što je moguće na višem nivou, a ono sve ispadne kako ne treba.“
– „Zamislite da su to sve vama poznati, dragi ljudi.“
– „Tek to ne dolazi u obzir!!! Osećala bih se kao da sam se raspolutila, ili otvorila svoju utrobu… svima… na izvol’te… uh, tek to nije moguće.“
– „Kako onda zamišljate celu stvar? Zašto ne počnete od toga?“
– „Od čega?“
– „Od te svoje frustracije. Pišite o tome kako vam je teško da se opustite u društvu…“
– „Da to preporučuju i neki psihijatri… mislim, čitala sam o tome… kao, kada problem stavimo na papir, on postaje problem papir – kategorije. To je voleo da kaže i moj bivši, znate…?“
– „U čemu je, onda, problem?“
– „Ja bih volela da pišem o nekim drugim stvarima. O osećanjima, ljubavi, mržnji, o muzici, kako ja vidim svet, kako ga drugi vide, šta ljude motiviše da se ponašaju na ovaj, ili onaj način, znate, takve stvari… Ne mogu da pišem o tome kako me oblije znoj u velikoj gužvi, ili kako mi se ovlaže dlanovi, ili telo treperi i pocrvenim kada me neko posmatra, kako zamuckujem pred šefom i kako se, kada se bilo šta desi, mislim, loše… ja osećam krivicu…“
– „Zašto? Ne morate, za boga miloga, odmah da jurite kod izdavača… Pišite pod pseudonimom. Možda dnevnik, ili recimo blog.“