Godina_ma

Lakše se podnosi starenje kada imaš dete. Gledaš ga kako raste. Pomešana su osećanja, jer želiš da je zauvek beba, ali se i raduješ zato što napreduje.

Dobro, starenje ovde treba relativizovati. Moderno je da su četrdesetogodišnjaci u formi. U naponu. Pročitao sam, čak, da su muškarci u tom dobu sve privlačniji ženama svih generacija. Opa! To što se tiče mode. U stvarnosti, sa čedreset ne možeš sve kao sa dvadeset i to je to. Ne možeš ni ono što si mogao sa trideset. Sve ostalo je zamena, ili bi trebalo da bude zamena. Kao imaš love nema veze što nemaš kosu. Ili imaš status, nema veze što uz to ide i trbuh. „Drži dijetu“, reći će neko. Nema frke i ja sam smršao dva konfekcijska broja i na proleće nastavljam. To je O.K. Čak mi je i pritisak samo od toga pao za deset jedinica na onom stubu. Nisam vam rekao za pritisak? Jebi ga, voziš mašinu i izlažeš je stresu i ma koliko se trudio, ona je prešla koliko je prešla. Znam, znam nije isto Mercedes i Zastava, ali nije isto ni Titov Merdža i najnoviji, šta ja znam, neki SLK ili već koji turbo_gtl_ indžekšn_hibrid_pojma_nemam.

Dakle nazovimo stvari pravim imenom. Uz to, imajmo decu, jer to ima smisla, pa onda ko hoće neka se podmlađuje. Ili kome treba… ili što rekoše one uber-hrabre ženske iz Peščanika, proterane iz skoro svih medija: Ako vam je dobro, onda ništa.

Sex live

Jedna od muških tajni jeste, svakako, neka vrsta opadanja libida posle četrdesete. Daleko je to, istina, od problema sa potencijom koji prate, recimo, mušku menopauzu. Reč je o tome da ste u četrdesetim, najčešće već dugi niz godina u vezi sa jednom partnerkom. Iza vas je teška decenija odgajanja male dece od kolevke pa sve do puberteta. O sticanju kakve – takve materijalne osnove da ne pričam (Naročito imajući u vidu aktuelne prilike). Baratajući istim možete izneti scenario prilagoditi svojim potrebama, ili sudbini – umor vam ne gine.

Vas dvoje, dakle, uglavnom ste isceđeni na kraju dana. Neka vrsta prećutnog dogovora odlaže bliskost za neki drugi dan. Isuviše dobro se poznajete i oboje se slažete da je loš seks luksuz koji vama dvoma nije potreban.

Liči to na prve krize, koje se javljaju kod parova koji su nekoliko godina u vezi ili braku. U početku sve je išlo glatko. Postepeno, međutim, dolazi do izvesnog zahlađenja (ne mora da bude baš zahlađenje, jer ako vam je veza kvalitetna, ili je barem samo oket, proređivanje intimnih trenutaka ne znači da ste baš zahladneli jedno prema drugome). Dugoprugaši u vezama znaju da je to sastavni deo odnosa između dvoje ljudi. I to ne samo kada je u pitanju fizička bliskost. Na svu sreću, kako dolazi do periodičnih zahlađenja, isto tako javljaju se i periodična otopljavanja. Liči, dakle, na krizu, ali nije.

Tako to ide neko vreme. Onda se zapitate, poučeni sopstevnim iskustvom o tome kakve signale vam je vaše telo nekada slalo, da li je, ipak reč o starenju? Od prvih znakova puberteta, pa koliko do juče, prosečni četrdesetogodišnjak (dobro de, četrdesetineštogodišnjak), navikao je da mu telo šljaka po sistemu da bi „rado posedovao sve što se kreće“. Nema muškarca koji, pri prvom padu nivoa te vrste energije, neko vreme nije mozgao na temu starenja i smrti.

Onda, na sopstveno ogromno olakšanje, primetite da nije reč o potenciji. Naime, kada treba – sve je u najboljem redu. Stvar je u tome da sa svojom stalnom partnerkom imate koncenzus o odnosu kvantiteta i kvaliteta i pritisnuti obavezama lagano ulazite u tu vrstu ravnoteže.

Verujem da velika većina mojih vršnjaka, u sličnoj situaciji pomisli kako bi im prijalo društvo druge žene. To stanje se, već, ne razlikuje od, da kažem, uobičajenog stanja, odnosno onog kakvo je oduvek bilo. Zapravo je tajna u tome da ta, neka druga žena, osim što simbolizuje promenu (često ništa više od toga, jer nešto kao samopotvrđivanje teret je koji moraju da nose mlađi muškarci), ona ima i više vremena za sebe, pa prema tome i energije (što je prosto češća situacija kod mladih ljudi, te se ono pravo jurcanje za mnogo mlađim ženama pokazuje, verujem, kao deo potonjih kriza, a to je neka druga priča).

Između misli i dela, ovde je velika razlika. Razloge za vernost svojoj dragani, svako od nas nalazi na svoj način. Iskreno ili kao da se opravdava. Od klasičnog poštenja, ljubavi i svih onih zdravih razloga iz kojih NE varamo svoje partnerke (jer sada je reč isključivo o muškom delu), pa prema tome dosadnih, do onih „kreativnijih“, kada mnogi postavljaju sebi pitanja, poput: Da li da tako olako protraćim silne godine? A klinci? Šta ću, ako me ostavi? Šta ako i ona mene počne da vara? Dok pojedinci ne dospeju do one tačke kada tražeći opravdanje za svoje trenutke slabosti ne upitaju: Šta ako ona mene VEĆ vara?

Puno toga je potrebno uložiti, ako hoćete da, jednoga dana, nunate na kolenu SVOJE, a ne tuđe unuče i da vam uveče ruku stisne neko ko vas zna i kada ste bili sjajan frajer.

Nije on ja

Godišnjica mature. Jedan drugar iz razreda je laureat Sterijine nagrade, igra u JDP. Drugarica živi u Sloveniji. „Moj muž je devet godina mlađi. Obično smo na moru od juna do septembra“. Druga je doletela iz Švedske samo zbog proslave. Muž vozi viljuškar, a ona domaćica i  majka troje dece  prima ful platu od države, kao da radi. Najmlađe je jesenas krenulo u školu, pa je njoj bilo dosadno kod kuće. „Uzela sam part-tajm da raduckam nešto“. Gledam fotografije kuće. Kao iz časopisa. Prizemlje plus potkrovlje. Zidani dimnjak i vozni park od troje kola ispred. To njeno nevešto izgovoreno „part-tajm“ zvuči mi kao „parti-tajm“. Sledeći drugar uzima reč. On je novinar, a naredna drugarica je kustos u…

Od nas četvorice najboljih prijatelja, dvojica su u inostranstvu. Sale je u Londonu, a drugi Sale u Kanadi. Sličan odnos (veličina) prenosi se i na šire društvo iz kraja, iz škole. Sanja je doktor nauka u Čikagu, a Minja doktor nauka u Vašingtonu. Tamo se povremeno sreće sa Igorom. Najdalje je otišao Đorđe. Radi u projekt-birou jedne dalekoistočne kompanije, koja ima filijalu na Novom Zelandu. On se razveo, jebi ga. Sava je lekar na Floridi, a Tanja negde drugde u USA. Mala Sanja je u Las Vegasu.

Kada ukucam na Guglu svoje ime i prezime izađe slika nekog dežmenkastog ćelavka, kontam da je oko desetak godina mlađi od mene. On je Amer i nemam pojma čime se bavi. Nisam ja on, ali nije ni on ja.

Besedae

Znate ono, kada primetite da sagovorniku lutaju misli? Onaj tanani govor tela, koji pokazuje (dokazuje) (ne)skrivenu dosadu. Lepo se da videti kako slusaocu (koji bi trebalo da bude sagovornik) pogled bludi. Pricate, govorite i u jednom momentu shvatite da vas niko ne slusa.

Ja sam taj slucaj. Nije da nemam sta pametno da kazem. Nije da su moje price nezanimljive. Valjda je tako zbog genetike, jer su mi preci listom bili prosvetari, naviknuti na (sopstvena) dugacka, usmena izlaganja.

Pa onda ono o opstoj kulturi. Cisto enciklopedijsko znanje, siroko, presiroko i potpuno beskorisno. I siroka interesovanja. Sa takvim pristupom – o mnogo stvari znate po malo. A stvarno znate – ni malo.
Svestan tog problema – zamke, opredelio sam se za nekoliko podrucja u kojima cu da budem profi, a ostala tretiram kao hobije.

Ipak, sklonost ka besednistvu je ostala. Beskrajno izlaganje, koje odnosi paznju slusalaca kao velika reka sa mnostvom razgranatih pritoka, osvrta, pasaza, fusnota, bibliografije, usputnih ideja, (ne)razradjenih puteva (i stranputica), podnaslova i inserata. Sagovornici mojom krivicom postaju pasivni posmatraci.

Najgore je kada ste u drustvu koje ima prethodno iskustvo. Imam osecaj, ili da govorim u prazno, ili (jos gore) da niko nema niti nameru da slusa, a kamoli da zapodeva bilo kakav razgovor. Ili u drustvu zena, kad cesto ni samo kratke crte, ni blic – britke posalice ne prolaze, a kamoli kakva nadahnuta beseda.

Sazimam, onda, misli… Poznata je stvar da su sazete misli nesto posebno, a da je nesto najposebnije – poezija. Sazete misli i osecanja. Koje razumem i osecam, ali, na zalost – ni na koji nacin nisam u stanju da stvorim (otelotvorim).

A tek oni retki koji umeju da „pisu kao sto govore“. Brzinom misli. Koje je lako citati i cije radove citam, a imam utisak da razgovaramo. Nekima sam sasuo u lice koliko ih cenim, a nekima, bogami, i koliko im zavidim.

Da budem knjizevni kriticar – necu (jer ni to ne umem). Ionako se za knizevne kriticare kaze da su neuspeli pisci (a filmske – neuspesni reditelji itd). Znam, znam da su mnogi umetnici pisali kritike, ali nije to to. Uostalom, tu nije rec o usmenom, nego o pismenom (he, he, he… pismenom nasuprot nepismenom – kazu da bi trebalo reci pisanom).

Problem koji imam, pojacan je i sveopstom (kolektivnom?) neurozom, brzinom zivota (uopste, savremnim nacinom zivota) koji ne ostavlja puno vremena sa strane. Pitam se koliko sam i sam zrtva svega toga i koliko ja imam strpljenja, paznje, volje, htenja, dobrog vaspitanja i svega ostalog sto je potrebno – da saslusam nekoga? Narocito nekoga poput sebe samoga.

Mislim da je ta „rezonanca“ odgovorna

Imam običaj da kažem kako lako nađem zajednički jezik sa generacijama rođenim od tamo negde pedeset i neke do, recimo, sedamdeset i prve. Valjda smo svi odrastali i formirali se u sličnom miljeu. Onda, kao da nastaje prekid i nastupaju neke sasvim drugačije generacije.

Ipak, sreo sam mnoge pripadnike i tih, mlađih, naraštaja (neke upravo zahvaljujući blogu) sa kojima se odlično razumem. Isto tako, sve češće mi se događaju teškoće u komunikaciji i sa pripadnicima ovih „do sedamdeset i prve“.

Verovatno je tome uzrok činjenica da sam stariji. Sa starenjem, ukoliko sam k tome uspeo da rastem, lagano su „pootpadale“ razne predrasude. Neke su, ipak, ostale. To su one koje neguju drugi i tu sam zaista nemoćan.

Jednako tako, ne mogu da tvrdim da sam se rešio baš svih tereta predubeđenja, ali se trudim. Jedno od tih je i ono o „sabraći po destrukciji“ kojima nije moguće doakati nikakvom kreativnošću. Ma koliko se trudio, nemoćan sam pred besmislenim porivima. Kako je moguće smislenim argumentima pobediti besmisao?

Šta me stvarno jedi?

Provincijalizam. Znači zatvorenost, predrasude i skučeni vidici.

Onda ona površnost, kada pročitavši naslov neko misli da je pročitao sve. Posledice mogu biti tragične (i bivale su), bilo da je u pitanju novinska vest ili knjiga.

Argumentum ad hominem (dakle, razlogom na čoveka, umesto razlogom na razlog). Posledice ove kod nas odomaćene prakse, takođe mogu biti tragične.

Kada neko ne zna za šalu.

Kada neko ne ume da prihvati kritiku.

Stil „Kako možeš da me ne voliš, kada sam tako dobra/dobar“. Ili još gora varijanta: „Baš me briga što me ne voliš – svi ostali me vole“. „Pusti ga, dobar je“ – pa i ja sam dobar (jebote dobar je i konj). Šta uopšte znači to „Dobar je?“

Kada mi neko šalje one e – mail mudrosti ili ih stavlja na FB ili negde, a dobro znam da redovno iste preskače, kada je o njoj/njemu reč. Svakodnevno, očigledno… Tačno bih se zaptao „Čemu?“ al nema potrebe, kad znam.

Što svi sve znaju. Ko ume da vozi podmornicu? Ja, ja, ja… jaja. Stvarno, furamo u podmornici, sve u krug, u krug i čudi me što do sada nismo raspizdili u neku podvodnu stenčugu.

Unesite naslov ovde… ili iznesite, svejedno

„…sve ljude u nase zivote, doveli smo sami.
Sta raditi sa njima, samo je nasa stvar…“

Gost kod grofice na veceri

Gledam kroz prozor svoje kancelarije. Pogled na straznji deo strare, stambene zgrade u centru Grada. Nebo je vedro  i zimsko – plavo. Suncan dan. Iz tople prostorije, gledajuci kroz staklo, ne moze se zakljuciti koliko je zaista hladno napolju.

Zivot bi mogao biti lep. Lako je misliti o tome kada sija Sunce.

PC reprodukuje evergrin. MP3. Spore stvari. Kraj 50 – tih i pocetak 60 – tih… Amerika.

Moj cjale dobio je krajem 1968. godine, posao u Cikagu. U struci. Elektrotehnika, uglavnom izrada tehnickih crteza i sl. Boze kako me je taj gen zaobisao! U ogromnom luku. Nemam ni zrno talenta za taj posao.

Matorci su se razveli malo posle njegovog odlaska i mog rodjenja. Tako mama nikada nije presla preko bare. Malo je, dakle, falilo da se rodim u Cikagu. Navijao bih za Bulse. Mozda bih uzeo i autogram od Dzordana… ili Kukoca. Vetar sa Micigen jezera je ekvivalent Kosave, samo, kazu, duva cele godine.

Moj stari je odrastao bez oca. Deda je poginuo u ratu. Ne pitaj na cijoj se strani borio.

Moj drugi deda je, takodje, odrastao bez oca. Njegov otac ga je napustio dok je ovaj jos bio beba i otisao za Ameriku. Za razliku od mene, nikada nije video svog matorog.

Skoro svi moji prijatelji su 90 – tih, nekud zapalili.

Amerika… drzava,  mega – brend.

Preko dvadeset godina je proslo od pocetka rata i nasilnog kraja moje mladosti. A taman sam kupio vodic, knjigu – „Evropa za nas“ – i planirao da kupim Inter-rail kartu i putujem, malo po Evropi. Za kartu i dzeparac za mesec dana, trebala mi je jedna penzija od pokojnog matorog (koju sam tada uzivao kao student). Ko bi, tada, mogao i da nasluti da ce Evropa biti tako udaljena? Knjiga jos stoji tamo negde i skuplja prasinu. Prepuna je korisnih podataka o smestaju, cenama, mogucim popustima za mlade, muzejima i ostalim znamenitostima, svirkama i svemu sto bi moglo zanimati (o)mladinca. Sada to ima negde na NET -u, a knjizica se, valjda, nigde vise ne stampa.

Ja sada imam svog (o)mladinca.

Moja generacija pocela je da oboljeva od bolesti sredovecnih ljudi.

A malo je falilo da ja budem ispred svih.

Deda Trifun i tri kralja

– „Eno, Mica, javljaju na rog!“ – povikao je deda Triva – „Beograd javlja…“
– „Šta javljaju deda?“

U jesen 1945. (ili „posle oslobođenja“ kako je govorio deda Trifun, stari kovač iz Banata, potomak hrabrih koji su se spakovali sa Šakabentom i „još kadgod“ došli u Austriju), retko ko je, u selu, imao uvedenu struju u domaćinstvo, a kamoli radio. Vesti su saopštavane preko zvučnika, koji su bili okačeni na novopostavljene bandere… na svakom ćošku.

– „Ne znam, ne čujem… idi ti da čuješ.“
– „Javljaju kakvo će vreme biti sutra…“
– „Ih, kad su s’ Bogom razgovarali?“
– „To su meteorolozi, deda… iz Beograda.“
– „Moš’ misliti, Beograd…“ – deda Triva je, ustvari više izgovarao „Bograd“ sa „nepostojanim „e““…
– „…“
– „Pešta… to je grad…“

Unuka Mica je ućutala. Znala je napamet dedinu priču. Mobilisan 1914. godine, deda je prvo bio u Galiciji, a potom su ga poslali na srpski front. Tu je, još u vozu, samom sebi povredio ruku da ne bi išao u vojnu protiv braće (kao kod Crnjanskog u „Apoteozi“ života mi – prim. GkGnV). Lečio se u Pešti. Kada je bio blizu izlečenja, došlo je vreme da se vrati u svoju jedinicu. Utehu je potražio u zagrljajima lakih devojaka po kojima je Pešta bila poznata i koje su svoje nežnosti rado (i uz diskont, ako je verovati simpatičnom starini) pružale visokom, koštatom, mladom Srbinu, sa plavim očima i debelim brkovima. Uz utehu, deda je, (ne)planirano, pazario i neko tajanstveno oboljenje, zbog koga je morao da ostane u Pešti na daljem lečenju i tako u krug.

– „Ideš ulicom… vidiš čoveka preko, kad odjedared, njega nema…“
– „Kako to deda?“ – oživljavala je unuka svakodnevni ritual.
– „Tako, lepo. Nest’o… ot’šo pod zemlju. Ide voz, znaš, ispod zemlje. Taki je grad ta Pešta.“

Deda Triva je, osim „ratnih“ doživljaja, mudro, tih dana, znao da pripoveda kako mu je pod Franjom Josifom, kao zanatliji (Rekao bi čovek po današnjoj terminologiji da je deda bio preduzetnik, ili da je imao SZR – suština je da je živeo od svog rada) „pos’o dobro iš’o“, pod kraljem nešto teže, a da je Tito najviše „dao sirotinji“.

Čovek i dečak, jebote, nije to tako jednostavno

Odrastao sam bez oca. O tome sam vam već pričao. Ovoga puta ja nisam u prvom planu (ili jesam). Cela ta stvar sa muškim uzorom, principom, razvojem muškosti, da ne kažem muževnosti je postala opšte mesto.

Taman kada pomislim da sam postao muškarac, shvatim da treba još malo da poradim na tome. Prvi put sa ženom? Povratak iz vojske, ženidba? Sve po malo, naravno. Dan kada sam postao ćale? Hm, u svakom slučaju, tada je počelo još nešto.

Malac je u to vreme bio hodajuća beba. Nije još ni govorio i tek što je stao na svoje noge. Radio sam u kuhinji i primetio kako me posmatra. Iskosa, kao da je velik, kao da ne želi da ga primetim. Gledao me je, dakle, rekao bih, krišom i ponavljao moje pokrete. Naježio sam se, prestravljen, shvativši da se, od tog momenta, ogroman teret spustio na moja nejaka pleća. Shvatio sam da kakav god da sam muškarac, šta god da sam do tada uradio (na sebi, oko sebe), od sada će sve imati ogroman uticaj na to kako će moj potomak da raste. Ili kako će da se uobliči, razvije i postane, ono, nemam pojma… muškarac, čovek, ličnost.

Počeo sam da obraćam pažnju na gomilu stvari. Kako jedem, sedim, koliko gledam TV, šta gledam na TV, kako i koliko brzo vozim, šta oblačim, šta slušam, da li se zakopčavam i stavljam kapu kada je hladno, da li se javljam telefonom i kojom prilikom treba da se javim, na koji način razgovaram sa njegovom mamom, kojim stilom se svađam sa njegovom mamom, kako joj se obraćam, kada treba da je uhvatim za dupe, a kada ne, da li čitam, što nosim naočare i što ne nosim naočare, da li se hleb jede za ručak kada ima krompira, koliko i kada prdim i podrigujem, jebote sve je postalo bitno. Ili recimo, sve je postalo bitnije.

Pomislio bi neko kako se čitav život pretvorio u jedan veliki grč, jednu seriju neopuštenosti, ali nije tako. Klinci imaju radare, skenere i ostalu dodatnu opremu za prepoznavanje foliranja. Brzo sam to shvatio i celu tu ujdurmu oko obraćanja pažnje na sitnice i na „sitnice“  pokušao sam nekako da oblikujem kao našu, domaću, porodičnu kulturu života. Pa kako bude, jer u kući se ponekad i prdi.

S druge strane, kakav god da sam ja, moj malac me voli. On to ne krije. Za sada i ne ume da sakrije. Ja sam za njega muškarac sa velikim M. Tata, jebote, u koga on ima beskrajno poverenje. Kako raste, počinje i on da sagledava moja ograničenja. I mane, i vidi lepo čovek, šta mogu, a šta ne. Ponekad je zbunjen, ali sve više vremena želi da provodimo zajedno. Nekako on sam zna, valjda po instiktu, šta da očekuje, ili šta treba da očekuje od mame, a šta od mene. Skontao sam da je najčešće zbunjen u dve situacije: Kada sam nedosledan, odnosno kada nešto u vezi sa mojim ponašanjem, stavovima, zabranama, ili nagradama, iskoči iz ustanovljenog obrasca ili standarda, kao i u situacijama kada primeti moju zbunjenost, ili neodlučnost i strah. U oba slučaja, kao i u gomili drugih situacija, posmatram šta on očekuje od mene i to mi postaje smernica. Šta bi pravi muškarac uradio na mom mestu? Ja se oslonim na svog malog muškarca u nastajanju, da mi sam to pokaže.

Kratak post, lak za čitanje

Je’n:
Gledam kako mi „rastu“ zalisci na čelu. Lepo se vidi. Naročito kada svetlo pada negde od gore ili sa leđa. Kosa mi se ne proređuje, ali se povlači. Kao kada voda spira deo obale. Sporo, naizgled jedva primetno, ali za neko vreme primetite kako „fali“ deo. Sede imam već poodavno.

Dva:
Rošavo lice. Vremenom sam se saživeo sa njim i kao da je doprinosilo mojoj muževnosti. Valjda je tome pomogao i taj stav, pa donekle i iskustvo… Međutim, u poslednje vreme kao da podcrtava moje godine. Ono što ostalim muškarcima daje „patinu“, nadograđeno na moju već postojeću podlogu – doprinelo je sasvim drugačijem efektu.

Tri:
„Trćkasto“ dupe. Mislim pob(l)ogu! Još i to. Sa tim što nisam visok (moja pokojna baba Danica bi govorila: „Nisi ti nizak, pile moje. Ti si od srednjeg sveta“) sam se ’ladno izborio, ali pozadina k’o crnkinja? Ženske obožavaju muška dupeta, pa još mala i uska. Dobro, imam uske bokove, ali mi je bulja na tregere. Znam kako treba nositi pantalone i to, ali se vidi, jebi ga.

Četir’:
„Višak kilograma“… keve ti!? Debljina!!! Ko voli višak kilograma, neka nosi neki džak sa sobom. Naokolo, tamo – ’vamo, po ceo dan. Dijeta, disciplina, tjelovežba… ko voli da jede zna o čemu pričam… teško je „pridržavati se“ ceo život.