A pornographic affair, or wtf

„…radi se o strahu, uzajamno nalazenje osobe svog, ili bilo cijeg, zivota i onda se po pravilu nakupis filozofije i hiljadu i jednog izgovora zasto ti takav neko ne treba, a u stvari je jedino sto ti pod milim bogom treba.“
…blogerka, poznata pod imenom Margo

Setio sam se priče jedne prijateljice. Njena poznanica je htela pošto – poto da se uda, ali nikako da nađe pravog. Onda se jednoga dana zagledala u ikonu Presvetle Bogorodice i učinilo joj se da vidi suzu u njenim očima. Priznala je, dakle, da joj se učinilo da vidi kako Bogorodica plače, ali je bez obzira na to, bila nekako utešena. Tvrdila je kako je tada shvatila da je, eto, njena situacija prosto takva kakva je i da tako treba da bude.

Ajn moment bite!

Postoji jedan momenat, specifičan trenutak u kojem shvatite da ste odrasli. Jasno mi je u potpunosti da će mnogima od vas pasti na um razni primeri. Slažem se i sa tim da neki ljudi nikada ne odrastu.

Koleginica me je pre nekih desetak godina pitala kada to, kao, muški postaju zreli? Njen sin je tada bio maturant i ona se vajkala kako ispit zrelosti blage veze nema sa situacijom u kojoj se nalazi njen potomak. Odgovorio sam joj da mi se čini da većina sazreva oko svoje dvadesetsedme. Tvrdnju sam potkrepio sopstvenim primerom, rekavši da sam se oženio sa dvadesetšest, ali da u tom trenutku nisam bio sasvim odrastao.

Kasnije sam mozgao o tome kako postoji nekoliko prelomnih trenutaka, ali da svi oni čine zapravo delove jednog, jedinstvenog procesa.

Čini mi se da je početak kraja mladosti označio moj prvi izbor između dva zla. Dobro, ne moraju da budu baš zla. Recimo da je ključno u svemu saznanje da morate da odaberete između dva rešenja. od kojih niti jedno nije srećno i ne zadovoljava vas u potpunosti, ali morate da ga prihvatite. Zapravo morate da ga odaberete, u tome je caka.

Mnogi od nas skloni su da u te prelomne trenutke svrstaju i onaj u kojem je na svet došlo njihovo dete. Vrteo sam tu situaciju po glavi i jedino što je opipljivo jeste nejasan miks osećanja sreće, ponosa i onoga o čemu su nas učili da bi trebalo da osećamo, ali ne osećamo, pa prebiramo po sebi, tražeći. Teško je artikulisati taj prvi filing po saznanju da ste postali nekom biću roditelj i da vam sleduje da dajete sve ono što ste do tada samo primali, ili je trebalo da primite. Ustvari je jednostavno: Radi se o roditeljskom nagonu. Jednom sam već pričao o tome, kao o situaciji sličnoj onoj kada ulazite u pubertet, pa iz nevezanog počnete da primećujete nešto prema čemu ste, do tada, bili skoro ravnodušni. Počne da vas golica, i tako to krene… e pa, slična stvar je i sa roditeljskim nagonom, jer radite gomilu stvari, koje, inače, ni za živu glavu ne biste. Naročito dok još niste upoznali novog člana. Mislim, donesu vam neku nepoznatu bebu i tek tada kreće šou.

Bilo kako bilo, vraćajući se u mislima, kroz vreme, do trenutka u kojem sam skontao da sam definitivno postao odrastao čovek, tražio sam onaj od kojeg počinje puko gomilanje iskustava, dakle ono koje ne menja osnovnu, već utvrđenu ličnu ideologiju. Znate već, pre te, kao, zrelosti, da ne kažem odraslosti, doživljavamo razne stvari. Kontamo život i mislimo da ga lagano savlađujemo, pa nam se desi nešto što nam iz korena, ili ako ne baš korenito, ali, ono, u veoma značajnoj meri – izmeni dotadašnje gledište. Onda krećemo dalje. Kada to nastupa taj trenutak u kome počne puko gomilanje?