A pornographic affair, or wtf

„…radi se o strahu, uzajamno nalazenje osobe svog, ili bilo cijeg, zivota i onda se po pravilu nakupis filozofije i hiljadu i jednog izgovora zasto ti takav neko ne treba, a u stvari je jedino sto ti pod milim bogom treba.“
…blogerka, poznata pod imenom Margo

Setio sam se priče jedne prijateljice. Njena poznanica je htela pošto – poto da se uda, ali nikako da nađe pravog. Onda se jednoga dana zagledala u ikonu Presvetle Bogorodice i učinilo joj se da vidi suzu u njenim očima. Priznala je, dakle, da joj se učinilo da vidi kako Bogorodica plače, ali je bez obzira na to, bila nekako utešena. Tvrdila je kako je tada shvatila da je, eto, njena situacija prosto takva kakva je i da tako treba da bude.

Ajn moment bite!

Postoji jedan momenat, specifičan trenutak u kojem shvatite da ste odrasli. Jasno mi je u potpunosti da će mnogima od vas pasti na um razni primeri. Slažem se i sa tim da neki ljudi nikada ne odrastu.

Koleginica me je pre nekih desetak godina pitala kada to, kao, muški postaju zreli? Njen sin je tada bio maturant i ona se vajkala kako ispit zrelosti blage veze nema sa situacijom u kojoj se nalazi njen potomak. Odgovorio sam joj da mi se čini da većina sazreva oko svoje dvadesetsedme. Tvrdnju sam potkrepio sopstvenim primerom, rekavši da sam se oženio sa dvadesetšest, ali da u tom trenutku nisam bio sasvim odrastao.

Kasnije sam mozgao o tome kako postoji nekoliko prelomnih trenutaka, ali da svi oni čine zapravo delove jednog, jedinstvenog procesa.

Čini mi se da je početak kraja mladosti označio moj prvi izbor između dva zla. Dobro, ne moraju da budu baš zla. Recimo da je ključno u svemu saznanje da morate da odaberete između dva rešenja. od kojih niti jedno nije srećno i ne zadovoljava vas u potpunosti, ali morate da ga prihvatite. Zapravo morate da ga odaberete, u tome je caka.

Mnogi od nas skloni su da u te prelomne trenutke svrstaju i onaj u kojem je na svet došlo njihovo dete. Vrteo sam tu situaciju po glavi i jedino što je opipljivo jeste nejasan miks osećanja sreće, ponosa i onoga o čemu su nas učili da bi trebalo da osećamo, ali ne osećamo, pa prebiramo po sebi, tražeći. Teško je artikulisati taj prvi filing po saznanju da ste postali nekom biću roditelj i da vam sleduje da dajete sve ono što ste do tada samo primali, ili je trebalo da primite. Ustvari je jednostavno: Radi se o roditeljskom nagonu. Jednom sam već pričao o tome, kao o situaciji sličnoj onoj kada ulazite u pubertet, pa iz nevezanog počnete da primećujete nešto prema čemu ste, do tada, bili skoro ravnodušni. Počne da vas golica, i tako to krene… e pa, slična stvar je i sa roditeljskim nagonom, jer radite gomilu stvari, koje, inače, ni za živu glavu ne biste. Naročito dok još niste upoznali novog člana. Mislim, donesu vam neku nepoznatu bebu i tek tada kreće šou.

Bilo kako bilo, vraćajući se u mislima, kroz vreme, do trenutka u kojem sam skontao da sam definitivno postao odrastao čovek, tražio sam onaj od kojeg počinje puko gomilanje iskustava, dakle ono koje ne menja osnovnu, već utvrđenu ličnu ideologiju. Znate već, pre te, kao, zrelosti, da ne kažem odraslosti, doživljavamo razne stvari. Kontamo život i mislimo da ga lagano savlađujemo, pa nam se desi nešto što nam iz korena, ili ako ne baš korenito, ali, ono, u veoma značajnoj meri – izmeni dotadašnje gledište. Onda krećemo dalje. Kada to nastupa taj trenutak u kome počne puko gomilanje?

12 thoughts on “A pornographic affair, or wtf

  1. Vrlo zanimljiva tema, ali stvar tih prića o sazrevanju ima sigurno manje od onih koji bi i sebe svrstali u odrasle i zrele osobe…
    I koji sigurno imaju neku svoju priču.
    Dakle, saglasan sam da neki nikada ne sazre, ili odrastu, ali to ne bih mešao sa detetom u sebi, koje bar po meni treba negovati…
    Ja lično, imao sam period u životu, (krizu), kad sam morao da podvučem crtu…
    E, tad je nastala i moja lična ideologija, i određeni kiterijumi.
    Posle toga više ništa nije bilo isto, jer nije bilo štita, ili opravdanja iza kog bi’ se krio…
    Svako je kovač svoje sreće, a period života u kome se to shvati i desi, (ako se desi), je individualan…
    To je novno rođenje.
    I na kraju, (da parafraziram Miku Antića), posle tog dešavanja u sebi samome: „Orao više nikada ne može da bude žumance“.
    Zato:
    „Bolje je učiniti korak van sebe nego preći 1000km u svojim grudima“. (Citat istog autora).
    Pozdrav Grofe!

  2. Dobro si se setio da pustiš komentare 😛

    Ja mislim da sam postala zrela sa 45-46. Kada sam postala svesna sebe, i svega oko sebe, kada sam napokon shvatila da mogu da radim šta hoću, kad hoću, koliko hoću i da nikome ne moram da polažem račune. Ali stiže i paradoks… i dalje radim ono što sam radila i pre 🙂 Znači li to Draga Saveta (Dragi Grofe) da sam ja postala svesna sebe daleko pre toga ili sam budala neprskana bila i ostala? 😀

    Sada si me podsetio tog čuvenog roditeljskog (naročito materinskog) nagona. Dobijem ja prvo dete i tretiram ga kao lutku. Nahranim, presvučem, izljubim i meTnem da spava pa na telefon da se ispričam sa drugaricama. On zakmeči ja opet isto.. i tako danima. UzNem lutku, ostavim lutku… pa aj’ na telefon. Posle nekog vremena shvatim šta radim, pa dramatično kriknem: Ja nikada neću biti dobra majka!!! Krišom nazovem svoju stariju sestru koja je već imala odrasle potomke i ispričam joj situaciju. Ona se slatko nasmeja i objasni da time što sam je nazvala već brinem, da je sve ok i tako… dobih instinkt 😀

  3. Još jedan tekst koji ću morati više puta pročitati, a za sad ću, ako se bude moglo, kopipejstati ono što me u prvom čitanju najviše pogodilo/ oduševilo/ značilo mi:
    Kasnije sam mozgao o tome kako postoji nekoliko prelomnih trenutaka, ali da svi oni čine zapravo delove jednog, jedinstvenog procesa.

    Čini mi se da je početak kraja mladosti označio moj prvi izbor između dva zla. Dobro, ne moraju da budu baš zla. Recimo da je ključno u svemu saznanje da morate da odaberete između dva rešenja. od kojih niti jedno nije srećno i ne zadovoljava vas u potpunosti, ali morate da ga prihvatite. Zapravo morate da ga odaberete, u tome je caka.
    (…)
    Bilo kako bilo, vraćajući se u mislima, kroz vreme, do trenutka u kojem sam skontao da sam definitivno postao odrastao čovek, tražio sam onaj od kojeg počinje puko gomilanje iskustava, dakle ono koje ne menja osnovnu, već utvrđenu ličnu ideologiju. Znate već, pre te, kao, zrelosti, da ne kažem odraslosti, doživljavamo razne stvari. Kontamo život i mislimo da ga lagano savlađujemo, pa nam se desi nešto što nam iz korena, ili ako ne baš korenito, ali, ono, u veoma značajnoj meri – izmeni dotadašnje gledište. Onda krećemo dalje. Kada to nastupa taj trenutak u kome počne puko gomilanje?

  4. I još bih citirala dio Wojciechova komentara, zaključno s genijalnim Mikom Antićem:
    Svako je kovač svoje sreće, a period života u kome se to shvati i desi, (ako se desi), je individualan…
    To je novno rođenje.
    I na kraju, (da parafraziram Miku Antića), posle tog dešavanja u sebi samome: “Orao više nikada ne može da bude žumance”.

  5. postoje dani, teme i postovi (u) kojima sam više do/od_rasla.
    povremeno me neprijatno opauči odraslost kao onda kad sam, prolazeći pored vrtića iz kog se ćuo žamor klinaca, pomislila da je to, eto, nešto što bih možda volela da radim… kao da imam još pet-šest rezervnih života, pa ću u jednom biti i vaspitačica. kao da nemam godina koliko imam, i kao da je neki izbor tu još otvoren. takvo upucavanje odrasloslošću ne volim, ali me povremeno stigne.
    volim kad sam odasla na način koji mi pravi uzmak i podseća da je tako, i gore, i svakakvo, već bivalo, pa jednom sve to bez izuzetka postalo lane i leglo na neko svoje mesto. takvo preslišavanje odraslošću štiti me od suvišnog nerviranja.
    volim i kad sam odrasla za davanje dozvole samoj sebi da ne budem savršena, nepogrešiva, kakotrebna, bogomdana.
    no, ono što sam na početku rekla, nije bilo samo da bih nastavila tvoj fazon, zaista mi se čini da ni odraslost, pa ni zrelost, kod mene nije neka linearna, ulazna kategorija, pa kad se pređe jedan nivo, zauvek je pređen. nije za pohvalu, ali mi se čini da ja tu idem gore dole, napred-nazad, prečicom pa obilaznicom…

  6. Kod mene je slicno kao i kod W., od jednog trenutka je sve drugacije, u sekundi spoznas zivot, dubinu, svet i samog sebe. A onda nekako sve vise negujes dete u sebi, naizgled nedozrelo, pustas da se igra na sigurnoj osnovi.

  7. Mislim da ne postoji jasan prag na kojem počinje zrelost. Ona je kao paradajz u bašti. Neki od njih dobije zrelu boju i u pravom momentu ga uberemo, obrišemo od rukav i zagrizemo da sve pršti. Ne marimo. Zreo je i tad je najljepši. Posegnemo sledećeg trena za drugim. Nismo ga ni dotakli, otpao je sa peteljke i završio na zemlji. Dignemo ga sa zemlje, pogledamo i nije to onaj isti za kojim smo posegnuli. Nismo ga dovoljno sagledali i sa jedne strane je flekav ( crn, ubijen ili,..) i nije za upotrebu pa se razočaramo. Primjetimo i jedan poluzrel za koji se uplašimo da ne prođe kao prethodni, uberemo ga i stavimo na prozor i brižljivo pratimo kako sazrijeva i kao brižan roditelj okrećemo ga svakodnevno i pažljivo biramo trenutak kada će biti onaj pravi.
    Sve je stvar vremena, onog pravog kojeg treba pogoditi. Što smo više u stanju to učiniti zreliji smo. Mada i ovako zreo umijem da ugnjijem. Neko će reći da ugnjile kruške miriše. Tačno je, ali ….
    Ne bih da sam najpametniji na svijetu. Pustiću i odlučivati onako kako mislim da je najbolje, kako je iskustvo brusilo moje odluke bilo je sve manje grešaka, ali još uvijek umijem da budem nezreo. Samo život nam ostavlja mnogo manje mogućnosti da griješimo kada dođe potomstvo. Da li je to stvar povećane odgovornosti, smatram da jest…

    izvini na ovolikom komentaru.
    pozdravče 🙂

    • ima nesto u tom sazrevanju i vocu, sta god. Cesto kazem , vocka koja brzo sazri brzo i padne a neka zri dugo i saceka onu najlepsu boju. Ja sam iz one druge kombinacije, ne znam za boju, necu u tom smislu, ali eto kao roditelj koji je kasnije poceo da zri prihvatam i decu moju tako. Svako mora da nadje svoju brzinu za to, koliko god ja sad iz ove pozicije zelala drugacije. Nije mi roditeljstvo donelo to, to mi je normalan proces odgovornosti, i nije mi samo odgovornost zrelost, nesto drugo je za mene, neka mozda sirina sagledavanja. Slazem se sa tobom i misljenjem, prosto me paradiz malo gurnuo na stranu vocke. :). A dete negujem u sebi, zreli ljudi mogu da budu tako detinjasti bez grize savesti da su nesto pogresili. 🙂

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s