Ako budete teli decu, zovite me

To je rekao jedan malac iz rodbine, kada smo se darling i ja venčali. Mislio je da to tako ide. Darlin’ i ja smo mislili da je red da se neke stvari završe, pa da tek onda imamo decu.

Kada se venčaš devedesetpete i ne naslućuješ da si na pola puta. Po sadašnjim shvatanjima, zapravo smo bili na četvrtini puta, ali po ondašnjim je bilo dovoljno da Sloba padne. Da ne kažem da smo bili na brucu do okončanja faxa (a nismo teli, da kao oni zaludni pišemo jednoga dana u biografijama smešne stvari, bez sadržaja, poput „Studirao…“ (na tom i tom fakultetu), ili „apsolvirao“, ili „bavi se“, što znači „nikad završio“ i „ništa ne radi“).

Prolazile su godine. Završili smo fax (isti oboje, studentska ljubav) i dalje bili podstanari (al za male pare, kod drugara koji je živeo u Londonu). Bombe su padale, al Sloba nikako. Uveliko se pričalo po rodbini (Njeni: „On ne može“ , a moji: „Ona je jalova“ ).

Sloba je pao. Nama se rodio sinak i spada u onu takozvanu „Đinđićevu decu“, ili decu nade. Nije dete napunilo ni godinu dana, a Đinđića ubiše.

Govorio sam kako je najteže bilo roditeljima koji su imali decu tinejdžere tokom devedesetih. Sada gledam unaokolo i kontam da ni meni neće biti lakše. U stvari, možda bude teže.

Onaj malac sa početka sada ima dvadesetdevet. Diže strava kintu od programiranja, na pamet mu ne pada da se ženi, useljava ili bilo šta od toga… o deci da ne pričam. Ne bi ih ni u gostima.

* * *

„Može biti cela ta stvar da se iskomplikuje“ – to je prošle školske godine rekao jedan od očeva. Jedna mala grupa dečaka iz susedne učionice terorisala je ostale. Oni su tada bili četvrti razred osnovne i mozgam kako smo se organizovali i pokrenuli akciju ne bi li im nekako doakali. Toliko su mali, a pravili su velike probleme da nijedan drugi pristup, osim „institucionalnog“ nije mogao da donese rezultate. A i ovaj institucionalni, tek što je prohodao – već šepa. Ovaj put smo bili rešeni da ne odustajemo, jer će cela stvar zasigurno eskalirati, zato što nas tek čekaju odista problematične godine u razvoju naših čeda.

Konačno i mali nasilnici su nečija čeda. Nije dovoljno kao u naše vreme, da dete neko uhvati za uvo i odvede do učiteljice. Naopako, ne da nije dovoljno nego može biti i opasno. Dete niko ne sme da pipne, ni da gleda, niti da mu se obraća. Možda cela ta stvar ima neke logike u razvijenim društvima, sa stabilnom šemom vrednosti i konsekventnim pravnim sistemom u kome se sadržina propisa i delovanje institucija i građana dopunjavaju. Čak i tada su greške i problemi mogući.

Kod nas je kao i sve drugo, i ova tema sasvim izvitoperena, a njena sadržina izvrnuta naopačke i preti da se pretvori u svoju suprotnost. Ipak, povremeni napadi entuzijazma, motivisani, ne tako retko, frustracijom aktera neke od znanih i neznanih priča, poput ove, čiji sam vam kroki izneo, pokrenu ponekad stvari sa mrtve tačke. Tako se uz dodatni trud, koji je po sebi već jedan dodatni katalizator stresa, tu i tamo postignu mali pomaci.

U navedenom slučaju, ono što daje nadu nije saradnja roditelja obe „strane“, nije ni spremnost škole da pomogne i makar posreduje („Medijacija“ je čudnovata reč koja se pojavljuje u najraznovrsnijim aktima, izveštajima, rezultatima istraživanja, protokolima i procedurama, čija je svrha, kako izgleda, da se učini sve da se obezbedi osiguranje od odgovornosti onih koji bi uz roditelje trebalo da su najodgovorniji, a na račun dece i njihovih stvarnih problema), nego je to upravo spremnost grupe roditelja, da zajedničkom akcijom, delovanjem kroz institucionalne okvire, odlučno i energično pokuša da stvori pozitivan presedan u svojoj sredini i na taj način zaustavi jedan negativan trend u ponašanju dece, utiče na stav škole i školske uprave i time, za duži period spreči nastajanje težih posledica vršnjačkog nasilja. Zadivljuje stepen „komunalne svesti“ u sredini u kojoj se ljudi inače teško okupljaju i organizuju oko zajedničkih ciljeva. Kohezija ove grupe roditelja, indukovana je svakako interesom njihove dece, ali i učestalošću, istina rudimentarnih oblika pomenutog vršnjačkog nasilja (Rudimentarnih, ali zato, na žalost, veoma ukorenjenih oblika koji opasno pretenduju da budu osnova za njihove teže „varijante“ u bliskoj budućnosti).

* * *

Jedan fazon „zasmejava“ me već nekoliko dana:

„Uđe čovek u pekaru.
– Ima hleba?
– Nema.
– Kifle?
– Nema.
– Burek?
– Nema.
– Šta ima?
– Evo ništa, radi se.“

Sve više pametnih ljudi pribegava begu od stvarnosti. Javno govore o svom eskapizmu. To bi, valjda, trebalo da nekoga trgne. „Da li ste videli, taj i taj počeo je da pribegava begu? Da, strašno!“