Gradovi

Beograd i ja

Baba i deda su živeli u Beogradu još dok je bio pravi prestoni grad. Odnosno, još „pre okupacije“ kako je govorila moja baba Danica. Aprila 1941. godine, deda je bio na vojnoj vežbi, a baba je sa detetom, otišla na Uskrs, kod svojih u Banat.

Zgrada kod Cvetka, u kojoj su živeli u iznajmljenom stanu je sravnjena sa zemljom. Poginula je i gazdina ćerka.

Moja mama je bila mala devojčica i jedva se seća života u Beogradu. U ušima joj je odzvanjala pesma sa radija, koju su, tih godina pevale snaše u kafanama:

„Razbole se zorna Zorka,
sa Cetinja Crnogorka.“

Mama je govorila kako je to sigurno bio predznak njenog životnog poraza u braku sa jednim Crnogorcem iz Beograda. Ipak, mama nikada nije izgovorila tu reč „poraz“, jer sam se ja rodio u tom braku. To sam ja dodao, da skratim priču.

Ćale je, istina, bio Crnogorac. Tačno je i da je pre nego što su se upoznali živeo u Beogradu i da se tamo vratio posle razvoda. U Beogradu je umro i sahranjen je na „Lešću“… lepa parcela, na brdu, sa koje se vidi, čini se, cela Vojvodina.

Međutim, matori nije bio ono što bi ste u prvi mah pomislili kada se kaže „Crnogorac u Beogradu“. Njegov ćale, moj deda, čije ime ponosno nosim samo ja, (od trideset i nešto unuka, koje nije stigao da vidi) poginuo je u ratu. Pred sam kraj. Bio je „bjelaš“, Srbin iz Crne Gore koji je voleo Karađorđeviće…

Moj matori se školovao u Zagrebu, a u Beograd ga je doveo posao koji je radio. U Novom Sadu je radio i živeo, dok je bio u braku sa mamom (i još nešto malo vremena pre toga).

U Beograd sam išao kod njega, ali retko. Imao sam društvance iz Blokova (Matori je, inače, živeo kod Vuka). U Beogradu sam se konačno izlečio od akni (ne u Avalskoj, nego u jednoj od prvih privatnih ordinacija… prekasno sam se javio i ostali su mi ožiljci). Od tada mi reči kao što su „ozdravljenje“, „oporavak“ ili „novi početak“ mirišu na smog i verovali ili ne, taj smog mi ponekad prija. Inače ga ne osećam i samim tim mi ne smeta.

Kako da mi smeta kada je prva devojka koju sam 1987. poljubio posle „oporavka“ bila… pogodite odakle?

* * *

Split

Imao sam dva dobra druga u Splitu. Marko i Milan. Mada me to nikada nije zanimalo, kasnije (pred rat) sam saznao da je Milan Srbin – sin vojnog lica, a Marko Hrvat, poreklom iz Hercegovine. Marko zivi od ’89-te u Italiji i do skora je igrao za jedan nizerazredni fudbalski tim, a Milan je sa ocem prebegao ’91. u Tivat.

Obojica su ziveli „na brdu“ u Splitu III (ekvivalent, samo lepsi – recimo Novog Beograda). Markov tata bi nas sacekao na kolodvoru. Prespavali bi smo kod Marka i onda ujutro na „Vangu“ ili „Belu ladju“ pa do Hvara. Spavanje kod Marka bi se pretvorilo u izlazak. Najcesce u „Sekspir“ (diskoteka poput novosadskog „Tocka“). Do jutra. Tako, nikada nisam plovio do Hvara bez mucnine. Ni po najmirnijem moru. Morska bolest.

Osim „Sekspira“ u koji je izlazio neki neverovatno lep svet, na Novi Sad je licio i gradski prevoz sa svetlo – plavim autobusima, u kojima se karta placala tako sto bi se lova ubacila u providnu, plasticnu kutiju pored vozaca. Niko nikada nije proveravao koliko ubacujete, osim vozaca kojem je bilo bitno da ste nesto ubacili.

Onda tzv. opsta mesta: Dioklecianova palacha. Riva (na kojoj se osamdesetih osetila kanalizacija, a kako cujem, sada je potpuno ociscena i mirise na palme)… Sv. Duje i Marjan… Poljud…

Secam se da niko nije buljio u moje lice (tih godina extra bubuljicavo).

„Bacjvice“ – to su izgovarali na najsladji moguci nacin i zaista mi drugi pridev ne pada na pamet.

Tada sam ozbiljno razmatrao mogucnost da postanem Splicanin. Marko je igrao u FK „Split“ (ne u „Hajduku“) i ’85. smo, na Hvaru u Starom Gradu, na terenima kampa „Jurijevac“ – razbili mesovitu nemacko-cesku ekipu u malom fudbalu. Milan je imao jarecu bradicu i mindjusu u uhu i osim sto je nervirao svoga oca, vojnicinu, sasvim je strcao u sminkerskom Splitu, gde su devojke i mladici izgledali usred bela dana – doterani kao za izlazak.
Splicanke (kazu Dalmatinke uopste, ali narocito Splicanke – to je, takodje opste mesto – najvise mis SFRJ prim. GkGnV) zgodne i prelepe, preplanule i crne kose, visoke, ukratko – na oko sve naj, naj. Meni nisu „legle“. Malcice staromodne, pomalo provincijalke. I taj govor, inace veoma sarmantan, nekako im nije stajao. Mozda su tome doprinele i moje bubuljice (kao kiselo grozdje), ali mislim da to nije, ipak, prevagnulo. Eto, recimo da najlepse jesu, ali nisu najbolje.

Pravih Splicana je prema tvrdnjama samih Splicana – bilo malo. „Sve je to sa brda“ (misli se na Dalmatinsku zagoru) – „Ili sa kamena“ (misli se na Hercegovinu).
Zimi – mislio sam – Bura kao Kosava. Leti Jugo… i krkljanac… pa „Hajduk“… Ima sve taj grad. Mozes svuda, brodom, avionom, svejedno.
Mislim da bih se preselio tamo. Avaj, ostatak znate i sami.