Izuzetno kratak post, pitkog sadržaja

Dalekih osamdesetih, čitanje je bilo popularno. Naročito među omladinom. Bio sam tinejdžer i pohađao sam Karlovačku gimnaziju. Lektira je predstavljala sitan doživljaj. U mom razredu, sve budući kulturolozi (šta god danas to nekom značilo), pročitali bismo celu lektiru i barem još dva puta više. I to ranije, mislim pre nego što nastupi školska godina. Unapred, da tako kažem. Neko bi po savremenoj terminologiji rekao da je tih dana čitanje bilo IN.

U mojoj bližoj okolini, društvu, u izlascima, pa čak i u razredu, bio sam negde oko proseka. Zavisilo bi od konkretne situacije, ali dešavalo se da budem i ispod proseka. Po svemu.

Dvadeset (i kusur plus pozamašan bakšiš) godina kasnije, u najvećem broju slučajeva, pokazuje se da je moja malenkost iznad tog, kao, proseka. Jasno je, naravno, da je mnogo izvrsnih ljudi otišlo odavde. Neki su stradali, bilo fizički, bilo psihički, neki žive u ilegali, a neki u Beogradu.

Dakle, nisam ja porastao, nego se prosek srozao. Ta srednja linija, zamišljena prava, koju je neko, takođe zamišljen (pa se katkad čini da ga nismo materijalizovali od misli, nego da su mu iste nekud odlutale) povukao između krajnosti, ne stoji na mestu na kom je nekada bila.

Međutim, tu smo (skoro svi) mi. Tamo gde smo oduvek bili…