Čovek i dečak, jebote, nije to tako jednostavno

Odrastao sam bez oca. O tome sam vam već pričao. Ovoga puta ja nisam u prvom planu (ili jesam). Cela ta stvar sa muškim uzorom, principom, razvojem muškosti, da ne kažem muževnosti je postala opšte mesto.

Taman kada pomislim da sam postao muškarac, shvatim da treba još malo da poradim na tome. Prvi put sa ženom? Povratak iz vojske, ženidba? Sve po malo, naravno. Dan kada sam postao ćale? Hm, u svakom slučaju, tada je počelo još nešto.

Malac je u to vreme bio hodajuća beba. Nije još ni govorio i tek što je stao na svoje noge. Radio sam u kuhinji i primetio kako me posmatra. Iskosa, kao da je velik, kao da ne želi da ga primetim. Gledao me je, dakle, rekao bih, krišom i ponavljao moje pokrete. Naježio sam se, prestravljen, shvativši da se, od tog momenta, ogroman teret spustio na moja nejaka pleća. Shvatio sam da kakav god da sam muškarac, šta god da sam do tada uradio (na sebi, oko sebe), od sada će sve imati ogroman uticaj na to kako će moj potomak da raste. Ili kako će da se uobliči, razvije i postane, ono, nemam pojma… muškarac, čovek, ličnost.

Počeo sam da obraćam pažnju na gomilu stvari. Kako jedem, sedim, koliko gledam TV, šta gledam na TV, kako i koliko brzo vozim, šta oblačim, šta slušam, da li se zakopčavam i stavljam kapu kada je hladno, da li se javljam telefonom i kojom prilikom treba da se javim, na koji način razgovaram sa njegovom mamom, kojim stilom se svađam sa njegovom mamom, kako joj se obraćam, kada treba da je uhvatim za dupe, a kada ne, da li čitam, što nosim naočare i što ne nosim naočare, da li se hleb jede za ručak kada ima krompira, koliko i kada prdim i podrigujem, jebote sve je postalo bitno. Ili recimo, sve je postalo bitnije.

Pomislio bi neko kako se čitav život pretvorio u jedan veliki grč, jednu seriju neopuštenosti, ali nije tako. Klinci imaju radare, skenere i ostalu dodatnu opremu za prepoznavanje foliranja. Brzo sam to shvatio i celu tu ujdurmu oko obraćanja pažnje na sitnice i na „sitnice“  pokušao sam nekako da oblikujem kao našu, domaću, porodičnu kulturu života. Pa kako bude, jer u kući se ponekad i prdi.

S druge strane, kakav god da sam ja, moj malac me voli. On to ne krije. Za sada i ne ume da sakrije. Ja sam za njega muškarac sa velikim M. Tata, jebote, u koga on ima beskrajno poverenje. Kako raste, počinje i on da sagledava moja ograničenja. I mane, i vidi lepo čovek, šta mogu, a šta ne. Ponekad je zbunjen, ali sve više vremena želi da provodimo zajedno. Nekako on sam zna, valjda po instiktu, šta da očekuje, ili šta treba da očekuje od mame, a šta od mene. Skontao sam da je najčešće zbunjen u dve situacije: Kada sam nedosledan, odnosno kada nešto u vezi sa mojim ponašanjem, stavovima, zabranama, ili nagradama, iskoči iz ustanovljenog obrasca ili standarda, kao i u situacijama kada primeti moju zbunjenost, ili neodlučnost i strah. U oba slučaja, kao i u gomili drugih situacija, posmatram šta on očekuje od mene i to mi postaje smernica. Šta bi pravi muškarac uradio na mom mestu? Ja se oslonim na svog malog muškarca u nastajanju, da mi sam to pokaže.