Deda Trifun i tri kralja

– „Eno, Mica, javljaju na rog!“ – povikao je deda Triva – „Beograd javlja…“
– „Šta javljaju deda?“

U jesen 1945. (ili „posle oslobođenja“ kako je govorio deda Trifun, stari kovač iz Banata, potomak hrabrih koji su se spakovali sa Šakabentom i „još kadgod“ došli u Austriju), retko ko je, u selu, imao uvedenu struju u domaćinstvo, a kamoli radio. Vesti su saopštavane preko zvučnika, koji su bili okačeni na novopostavljene bandere… na svakom ćošku.

– „Ne znam, ne čujem… idi ti da čuješ.“
– „Javljaju kakvo će vreme biti sutra…“
– „Ih, kad su s’ Bogom razgovarali?“
– „To su meteorolozi, deda… iz Beograda.“
– „Moš’ misliti, Beograd…“ – deda Triva je, ustvari više izgovarao „Bograd“ sa „nepostojanim „e““…
– „…“
– „Pešta… to je grad…“

Unuka Mica je ućutala. Znala je napamet dedinu priču. Mobilisan 1914. godine, deda je prvo bio u Galiciji, a potom su ga poslali na srpski front. Tu je, još u vozu, samom sebi povredio ruku da ne bi išao u vojnu protiv braće (kao kod Crnjanskog u „Apoteozi“ života mi – prim. GkGnV). Lečio se u Pešti. Kada je bio blizu izlečenja, došlo je vreme da se vrati u svoju jedinicu. Utehu je potražio u zagrljajima lakih devojaka po kojima je Pešta bila poznata i koje su svoje nežnosti rado (i uz diskont, ako je verovati simpatičnom starini) pružale visokom, koštatom, mladom Srbinu, sa plavim očima i debelim brkovima. Uz utehu, deda je, (ne)planirano, pazario i neko tajanstveno oboljenje, zbog koga je morao da ostane u Pešti na daljem lečenju i tako u krug.

– „Ideš ulicom… vidiš čoveka preko, kad odjedared, njega nema…“
– „Kako to deda?“ – oživljavala je unuka svakodnevni ritual.
– „Tako, lepo. Nest’o… ot’šo pod zemlju. Ide voz, znaš, ispod zemlje. Taki je grad ta Pešta.“

Deda Triva je, osim „ratnih“ doživljaja, mudro, tih dana, znao da pripoveda kako mu je pod Franjom Josifom, kao zanatliji (Rekao bi čovek po današnjoj terminologiji da je deda bio preduzetnik, ili da je imao SZR – suština je da je živeo od svog rada) „pos’o dobro iš’o“, pod kraljem nešto teže, a da je Tito najviše „dao sirotinji“.

12 thoughts on “Deda Trifun i tri kralja

  1. I moj deda bio je preduzetnik tog doba, ali nije preferiro komuniste. Još kao malu stalno me upozoravao na „vukove u jagnjećim kožama“.
    Volim patinu koju provučeš kroz priče koje dotiču neka davna vremena.
    Bez Sonje, naravno 😀

    • „Lako je danas biti demokrata. Nego, hajde ti ostani normalan.“

      Šalu na stranu. Ljudi (naše dede) su živeli od svog rada. Mislim, onda, da njihove reči, mišljenja, ocene i stavovi imaju težinu.

      Pošto mudrosti danas kao da nema, imam potrebu za „patinom“, kako god.

      P.S. (I „Sonja“ je nekakav osvrt, samo deluje duhovito – i kako izgleda, bez nje se ne može)

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s