Besedae

Znate ono, kada primetite da sagovorniku lutaju misli? Onaj tanani govor tela, koji pokazuje (dokazuje) (ne)skrivenu dosadu. Lepo se da videti kako slusaocu (koji bi trebalo da bude sagovornik) pogled bludi. Pricate, govorite i u jednom momentu shvatite da vas niko ne slusa.

Ja sam taj slucaj. Nije da nemam sta pametno da kazem. Nije da su moje price nezanimljive. Valjda je tako zbog genetike, jer su mi preci listom bili prosvetari, naviknuti na (sopstvena) dugacka, usmena izlaganja.

Pa onda ono o opstoj kulturi. Cisto enciklopedijsko znanje, siroko, presiroko i potpuno beskorisno. I siroka interesovanja. Sa takvim pristupom – o mnogo stvari znate po malo. A stvarno znate – ni malo.
Svestan tog problema – zamke, opredelio sam se za nekoliko podrucja u kojima cu da budem profi, a ostala tretiram kao hobije.

Ipak, sklonost ka besednistvu je ostala. Beskrajno izlaganje, koje odnosi paznju slusalaca kao velika reka sa mnostvom razgranatih pritoka, osvrta, pasaza, fusnota, bibliografije, usputnih ideja, (ne)razradjenih puteva (i stranputica), podnaslova i inserata. Sagovornici mojom krivicom postaju pasivni posmatraci.

Najgore je kada ste u drustvu koje ima prethodno iskustvo. Imam osecaj, ili da govorim u prazno, ili (jos gore) da niko nema niti nameru da slusa, a kamoli da zapodeva bilo kakav razgovor. Ili u drustvu zena, kad cesto ni samo kratke crte, ni blic – britke posalice ne prolaze, a kamoli kakva nadahnuta beseda.

Sazimam, onda, misli… Poznata je stvar da su sazete misli nesto posebno, a da je nesto najposebnije – poezija. Sazete misli i osecanja. Koje razumem i osecam, ali, na zalost – ni na koji nacin nisam u stanju da stvorim (otelotvorim).

A tek oni retki koji umeju da „pisu kao sto govore“. Brzinom misli. Koje je lako citati i cije radove citam, a imam utisak da razgovaramo. Nekima sam sasuo u lice koliko ih cenim, a nekima, bogami, i koliko im zavidim.

Da budem knjizevni kriticar – necu (jer ni to ne umem). Ionako se za knizevne kriticare kaze da su neuspeli pisci (a filmske – neuspesni reditelji itd). Znam, znam da su mnogi umetnici pisali kritike, ali nije to to. Uostalom, tu nije rec o usmenom, nego o pismenom (he, he, he… pismenom nasuprot nepismenom – kazu da bi trebalo reci pisanom).

Problem koji imam, pojacan je i sveopstom (kolektivnom?) neurozom, brzinom zivota (uopste, savremnim nacinom zivota) koji ne ostavlja puno vremena sa strane. Pitam se koliko sam i sam zrtva svega toga i koliko ja imam strpljenja, paznje, volje, htenja, dobrog vaspitanja i svega ostalog sto je potrebno – da saslusam nekoga? Narocito nekoga poput sebe samoga.

24 thoughts on “Besedae

  1. meni prebacuju da nemam trpilo za slusanje, sto i nemam, jer se udubim u razgovor a kad konstatujem da nema poente secem verbalno, bez lutanja pogleda. Najcesce ne znam ko, gde, sta i zbog cega, jer se pogube od paznje koju pruzam i podpitanja u vezi nelogicnih stvari. E pa sad, tebe slusam sta pricas. Kriticare ne uvazavam u principu, jer ne vidim svrhu posla, trazenje mane i slabosti u tudjim pokusajima. ( dobronamerne da). promasila temu mozda, ali sazeto je majka svega.

    • „- Čemu služe prijatelji?
      – Ako imaš loš dan, odeš prijatelju…
      i pokvariš dan i njemu.“

      Šalu na stranu, nisi promašila temu. Kritika može da posluži kao vodič ili putokaz za čitanje.

      Trudim se da izgledam kao da slušam.

  2. Kad sam shvatio da moram da sažimam misli ne bi li me neko slušao, bilo mi je baš žao. No, da nužda menja zakone već je odavno poznato. Ali, onda otvoriš blog, pa se raspišeš koliko si dug i pišeš o čemu hoćeš i kako hoćeš. Dok ne poželiš da te i tu neko pročita.

  3. Zamisli kako je tek biti žena koja puno priča? A još kad odbiješ da se pokoriš ideji sažimanja, te u zamišljenom vremenskom okviru pokušaš da kažeš sve? Pih, zbog mog govora ponekad i formula izgleda kao da mili 😛

    Zato sam odlučila da pišem, neko pročita, neko ne…. ali mogu da kažem šta ‘oćem! 🙂

  4. Možda ću promašiti temu, ali:
    1. ja lako i rado pratim tvoje pisane misli i ne sumnjam da bih i usmene
    2. ima ljudi koji jednostavno nemaju radoznalosti, oni su loši slušači, oni su time zakinuti. Ja sam dobar slušač, ardoznala sam i šutljiva. Pažljivije slušam teme koje me zanimaju (npr, ljubavne i „duševne“), ali niakd nisam od onih kojima odluta pažnja.
    Znači, ne ovisi o tebi kako pričaš nego o onome drugome kako sluša.

  5. Svi traže „uvo“ a retki su oni koji ga daju drugima…
    Koliko god neko lepo ili pametno zborio ostaje ona izreka:
    „u tvrdo uho ne može da se zabode lepa reč“.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s