Besedae

Znate ono, kada primetite da sagovorniku lutaju misli? Onaj tanani govor tela, koji pokazuje (dokazuje) (ne)skrivenu dosadu. Lepo se da videti kako slusaocu (koji bi trebalo da bude sagovornik) pogled bludi. Pricate, govorite i u jednom momentu shvatite da vas niko ne slusa.

Ja sam taj slucaj. Nije da nemam sta pametno da kazem. Nije da su moje price nezanimljive. Valjda je tako zbog genetike, jer su mi preci listom bili prosvetari, naviknuti na (sopstvena) dugacka, usmena izlaganja.

Pa onda ono o opstoj kulturi. Cisto enciklopedijsko znanje, siroko, presiroko i potpuno beskorisno. I siroka interesovanja. Sa takvim pristupom – o mnogo stvari znate po malo. A stvarno znate – ni malo.
Svestan tog problema – zamke, opredelio sam se za nekoliko podrucja u kojima cu da budem profi, a ostala tretiram kao hobije.

Ipak, sklonost ka besednistvu je ostala. Beskrajno izlaganje, koje odnosi paznju slusalaca kao velika reka sa mnostvom razgranatih pritoka, osvrta, pasaza, fusnota, bibliografije, usputnih ideja, (ne)razradjenih puteva (i stranputica), podnaslova i inserata. Sagovornici mojom krivicom postaju pasivni posmatraci.

Najgore je kada ste u drustvu koje ima prethodno iskustvo. Imam osecaj, ili da govorim u prazno, ili (jos gore) da niko nema niti nameru da slusa, a kamoli da zapodeva bilo kakav razgovor. Ili u drustvu zena, kad cesto ni samo kratke crte, ni blic – britke posalice ne prolaze, a kamoli kakva nadahnuta beseda.

Sazimam, onda, misli… Poznata je stvar da su sazete misli nesto posebno, a da je nesto najposebnije – poezija. Sazete misli i osecanja. Koje razumem i osecam, ali, na zalost – ni na koji nacin nisam u stanju da stvorim (otelotvorim).

A tek oni retki koji umeju da „pisu kao sto govore“. Brzinom misli. Koje je lako citati i cije radove citam, a imam utisak da razgovaramo. Nekima sam sasuo u lice koliko ih cenim, a nekima, bogami, i koliko im zavidim.

Da budem knjizevni kriticar – necu (jer ni to ne umem). Ionako se za knizevne kriticare kaze da su neuspeli pisci (a filmske – neuspesni reditelji itd). Znam, znam da su mnogi umetnici pisali kritike, ali nije to to. Uostalom, tu nije rec o usmenom, nego o pismenom (he, he, he… pismenom nasuprot nepismenom – kazu da bi trebalo reci pisanom).

Problem koji imam, pojacan je i sveopstom (kolektivnom?) neurozom, brzinom zivota (uopste, savremnim nacinom zivota) koji ne ostavlja puno vremena sa strane. Pitam se koliko sam i sam zrtva svega toga i koliko ja imam strpljenja, paznje, volje, htenja, dobrog vaspitanja i svega ostalog sto je potrebno – da saslusam nekoga? Narocito nekoga poput sebe samoga.