Izuzetno kratak post, pitkog sadržaja

Dalekih osamdesetih, čitanje je bilo popularno. Naročito među omladinom. Bio sam tinejdžer i pohađao sam Karlovačku gimnaziju. Lektira je predstavljala sitan doživljaj. U mom razredu, sve budući kulturolozi (šta god danas to nekom značilo), pročitali bismo celu lektiru i barem još dva puta više. I to ranije, mislim pre nego što nastupi školska godina. Unapred, da tako kažem. Neko bi po savremenoj terminologiji rekao da je tih dana čitanje bilo IN.

U mojoj bližoj okolini, društvu, u izlascima, pa čak i u razredu, bio sam negde oko proseka. Zavisilo bi od konkretne situacije, ali dešavalo se da budem i ispod proseka. Po svemu.

Dvadeset (i kusur plus pozamašan bakšiš) godina kasnije, u najvećem broju slučajeva, pokazuje se da je moja malenkost iznad tog, kao, proseka. Jasno je, naravno, da je mnogo izvrsnih ljudi otišlo odavde. Neki su stradali, bilo fizički, bilo psihički, neki žive u ilegali, a neki u Beogradu.

Dakle, nisam ja porastao, nego se prosek srozao. Ta srednja linija, zamišljena prava, koju je neko, takođe zamišljen (pa se katkad čini da ga nismo materijalizovali od misli, nego da su mu iste nekud odlutale) povukao između krajnosti, ne stoji na mestu na kom je nekada bila.

Međutim, tu smo (skoro svi) mi. Tamo gde smo oduvek bili…

Naizgled zabavan post (ili tuđe misli kradem, svoje ne imadem)

Sećam se kako nam je učitelj u školi govorio da kada pišemo dnevnik ili prepričavamo šta nam se određenog dana dogodilo, ne treba da navodimo kako smo ustali, umivali se, prali zube i slično.

Kasnije, kada sam kao mlad momak otkrio Bukovskog, njegov stil „Šorao, kenjao, oprao zube i ispovraćao se od slatkog ukusa paste“ me je naterao da se zamislim. Ko je u pravu? Učitelj ili matori Buki? Još malo kasnije, skontao sam da je moguće koristiti i takav postupak, kako bi se opisala ispraznost svakodnevice, dosada, besmisao življenja, depresija, život na „ovim našim prostorima“ poslednjih decenija i šta još sve ne.

Onda sam otkrio grafite. Kratke, male bisere mudrosti. Sažetke pameti, ultra intiligentne mladeži (najčešće, jer teško mi je da zamislim sebe ili nekog drugog matorca kako se šunja, držeći u ruci sprej; mada sam par puta uspeo, kada je komšija sa petog u pitanju).

BOLJE SVAĐA, NEGO ROĐENDAN

Ispada, dakle, da je sočna svađa privlačnija od nekih, eto, recimo, drugih stvari. Utisak je, donekle, pogrešan, jer ljudi vole prave stvari. Ovo „prave“ odnosi se na stvarne događaje. To je zanimljivije od palamuđenja na neku temu. Osim, možda, kada je reč o temama kao što su sex ili preljuba…

To je statistika. „Kao bikini…“ ili što bi se reklo, prekratko, brate, kao onaj HAIKU SPONZORUSE:

„Nemam škole, imam sise
Udat ću se, jebe mi se“

Ko o čemu baba o uštipcima.

Ipak, po novinama i društvenim mrežama, poslednjih dana se provlači onaj genijalan natpis iz Balkanske ulice u Beogradu (šta ćeš – bolje lokacije nema):

DEMOKRATIJU NEMAMO. UZMITE NEŠTO SA ROŠTILJA.

Pogled

Kada vam fali nešto, ili ako ste nedajbože invalid ili osoba sa posebnim potrebama, u prilici ste da u svoj svojoj punoći vidite ljudske slabosti i licemerje koje se krije iza sličnih eufemizama i pokušaja da se na ovaj ili onaj način daju imena i nazivi za najrazličitija stanja i vidove ljudske nesreće.

Na svojoj koži sam osetio ovo o čemu vam pričam. Doslovno, može se reći. Bezbroj puta sam pominjao moj mladalački problem sa aknama i potonji sa ožiljcima od istih. Znaju to ljudi koji tu i tamo čitaju moje postove. Naročito oni koji me znaju još sa „Mojblog.rs“ blagopočivšeg domena.

Bilo što je bilo. Formirao sam se u ovakvog čoveka. Takvog kakav sam. Verovatno sam postao bolji nego što bih inače ispao. Izborio sam se. Uspeo sam i sa ženama. Jednu sam čak zeznuo da se uda za mene. Radim, imam porodicu, prijatelje i živim kao i svi. Manje – više.

Ipak, to je sve trajalo. Na neki način, posebnost (verujem, toliko puta sam i to isticao – bilo na koju da je stranu istaknuta) daje vam taj pogled na svet. Malo iskošen. Osvetljava okolinu, ponekad snažnijim svetlom. Tako možete da vidite neka nesvakidašnja senčenja.

Boli ljude uvo. Ogromna većina bi najradije da se drži podalje. Neprijatno je. Na kraju krajeva svako ima svoje probleme. Najbolje je kada u medijima objave neku tužnu priču o siromašnima ili bolesnima. Onda svi ostali, najčešće tek nešto malo manje lošijeg imovnog stanja, ili za dlaku manje bolesni, mogu da kažu da postoji i gora sudbina od njihove. Ipak, postoji uverenje da će, kao po pravilu, upravo oni biti ti koji će najpre pružiti ruku. Mogu da vam pričam o tome šta ta pružena ruka zapravo pruža. I koliko pruža, a koliko zapravo traži, uzima naime. Vapi.

Kako god, najgore od svega je što gomila morona ima priliku da se drži kao da je bolja od vas.

Ima u svemu tome, razume se, dobrih strana.

Pre svega, upoznate se sa sobom.

Kao dlanom o dlan, mnogi problemi, naizgled veliki, naročito zato što muče toliki broj ljudi – postanu mali. Istina, ne baš uvek. I ne baš da postanu mali, ali recimo da ste u stanju da im odredite pravu meru.

Neke boje uistinu postanu lepše. Lično, imam problem da na pravi ili odgovarajući način kažem nekim ljudima da vidim to. Zapetljam se. Voleo bih da umem lepše. Na koncu, oprostim sebi. I to je još jedna od prednosti.

Nosim nekoliko gardova u torbi.

Gradovi

Beograd i ja

Baba i deda su živeli u Beogradu još dok je bio pravi prestoni grad. Odnosno, još „pre okupacije“ kako je govorila moja baba Danica. Aprila 1941. godine, deda je bio na vojnoj vežbi, a baba je sa detetom, otišla na Uskrs, kod svojih u Banat.

Zgrada kod Cvetka, u kojoj su živeli u iznajmljenom stanu je sravnjena sa zemljom. Poginula je i gazdina ćerka.

Moja mama je bila mala devojčica i jedva se seća života u Beogradu. U ušima joj je odzvanjala pesma sa radija, koju su, tih godina pevale snaše u kafanama:

„Razbole se zorna Zorka,
sa Cetinja Crnogorka.“

Mama je govorila kako je to sigurno bio predznak njenog životnog poraza u braku sa jednim Crnogorcem iz Beograda. Ipak, mama nikada nije izgovorila tu reč „poraz“, jer sam se ja rodio u tom braku. To sam ja dodao, da skratim priču.

Ćale je, istina, bio Crnogorac. Tačno je i da je pre nego što su se upoznali živeo u Beogradu i da se tamo vratio posle razvoda. U Beogradu je umro i sahranjen je na „Lešću“… lepa parcela, na brdu, sa koje se vidi, čini se, cela Vojvodina.

Međutim, matori nije bio ono što bi ste u prvi mah pomislili kada se kaže „Crnogorac u Beogradu“. Njegov ćale, moj deda, čije ime ponosno nosim samo ja, (od trideset i nešto unuka, koje nije stigao da vidi) poginuo je u ratu. Pred sam kraj. Bio je „bjelaš“, Srbin iz Crne Gore koji je voleo Karađorđeviće…

Moj matori se školovao u Zagrebu, a u Beograd ga je doveo posao koji je radio. U Novom Sadu je radio i živeo, dok je bio u braku sa mamom (i još nešto malo vremena pre toga).

U Beograd sam išao kod njega, ali retko. Imao sam društvance iz Blokova (Matori je, inače, živeo kod Vuka). U Beogradu sam se konačno izlečio od akni (ne u Avalskoj, nego u jednoj od prvih privatnih ordinacija… prekasno sam se javio i ostali su mi ožiljci). Od tada mi reči kao što su „ozdravljenje“, „oporavak“ ili „novi početak“ mirišu na smog i verovali ili ne, taj smog mi ponekad prija. Inače ga ne osećam i samim tim mi ne smeta.

Kako da mi smeta kada je prva devojka koju sam 1987. poljubio posle „oporavka“ bila… pogodite odakle?

* * *

Split

Imao sam dva dobra druga u Splitu. Marko i Milan. Mada me to nikada nije zanimalo, kasnije (pred rat) sam saznao da je Milan Srbin – sin vojnog lica, a Marko Hrvat, poreklom iz Hercegovine. Marko zivi od ’89-te u Italiji i do skora je igrao za jedan nizerazredni fudbalski tim, a Milan je sa ocem prebegao ’91. u Tivat.

Obojica su ziveli „na brdu“ u Splitu III (ekvivalent, samo lepsi – recimo Novog Beograda). Markov tata bi nas sacekao na kolodvoru. Prespavali bi smo kod Marka i onda ujutro na „Vangu“ ili „Belu ladju“ pa do Hvara. Spavanje kod Marka bi se pretvorilo u izlazak. Najcesce u „Sekspir“ (diskoteka poput novosadskog „Tocka“). Do jutra. Tako, nikada nisam plovio do Hvara bez mucnine. Ni po najmirnijem moru. Morska bolest.

Osim „Sekspira“ u koji je izlazio neki neverovatno lep svet, na Novi Sad je licio i gradski prevoz sa svetlo – plavim autobusima, u kojima se karta placala tako sto bi se lova ubacila u providnu, plasticnu kutiju pored vozaca. Niko nikada nije proveravao koliko ubacujete, osim vozaca kojem je bilo bitno da ste nesto ubacili.

Onda tzv. opsta mesta: Dioklecianova palacha. Riva (na kojoj se osamdesetih osetila kanalizacija, a kako cujem, sada je potpuno ociscena i mirise na palme)… Sv. Duje i Marjan… Poljud…

Secam se da niko nije buljio u moje lice (tih godina extra bubuljicavo).

„Bacjvice“ – to su izgovarali na najsladji moguci nacin i zaista mi drugi pridev ne pada na pamet.

Tada sam ozbiljno razmatrao mogucnost da postanem Splicanin. Marko je igrao u FK „Split“ (ne u „Hajduku“) i ’85. smo, na Hvaru u Starom Gradu, na terenima kampa „Jurijevac“ – razbili mesovitu nemacko-cesku ekipu u malom fudbalu. Milan je imao jarecu bradicu i mindjusu u uhu i osim sto je nervirao svoga oca, vojnicinu, sasvim je strcao u sminkerskom Splitu, gde su devojke i mladici izgledali usred bela dana – doterani kao za izlazak.
Splicanke (kazu Dalmatinke uopste, ali narocito Splicanke – to je, takodje opste mesto – najvise mis SFRJ prim. GkGnV) zgodne i prelepe, preplanule i crne kose, visoke, ukratko – na oko sve naj, naj. Meni nisu „legle“. Malcice staromodne, pomalo provincijalke. I taj govor, inace veoma sarmantan, nekako im nije stajao. Mozda su tome doprinele i moje bubuljice (kao kiselo grozdje), ali mislim da to nije, ipak, prevagnulo. Eto, recimo da najlepse jesu, ali nisu najbolje.

Pravih Splicana je prema tvrdnjama samih Splicana – bilo malo. „Sve je to sa brda“ (misli se na Dalmatinsku zagoru) – „Ili sa kamena“ (misli se na Hercegovinu).
Zimi – mislio sam – Bura kao Kosava. Leti Jugo… i krkljanac… pa „Hajduk“… Ima sve taj grad. Mozes svuda, brodom, avionom, svejedno.
Mislim da bih se preselio tamo. Avaj, ostatak znate i sami.

Ako budete teli decu, zovite me

To je rekao jedan malac iz rodbine, kada smo se darling i ja venčali. Mislio je da to tako ide. Darlin’ i ja smo mislili da je red da se neke stvari završe, pa da tek onda imamo decu.

Kada se venčaš devedesetpete i ne naslućuješ da si na pola puta. Po sadašnjim shvatanjima, zapravo smo bili na četvrtini puta, ali po ondašnjim je bilo dovoljno da Sloba padne. Da ne kažem da smo bili na brucu do okončanja faxa (a nismo teli, da kao oni zaludni pišemo jednoga dana u biografijama smešne stvari, bez sadržaja, poput „Studirao…“ (na tom i tom fakultetu), ili „apsolvirao“, ili „bavi se“, što znači „nikad završio“ i „ništa ne radi“).

Prolazile su godine. Završili smo fax (isti oboje, studentska ljubav) i dalje bili podstanari (al za male pare, kod drugara koji je živeo u Londonu). Bombe su padale, al Sloba nikako. Uveliko se pričalo po rodbini (Njeni: „On ne može“ , a moji: „Ona je jalova“ ).

Sloba je pao. Nama se rodio sinak i spada u onu takozvanu „Đinđićevu decu“, ili decu nade. Nije dete napunilo ni godinu dana, a Đinđića ubiše.

Govorio sam kako je najteže bilo roditeljima koji su imali decu tinejdžere tokom devedesetih. Sada gledam unaokolo i kontam da ni meni neće biti lakše. U stvari, možda bude teže.

Onaj malac sa početka sada ima dvadesetdevet. Diže strava kintu od programiranja, na pamet mu ne pada da se ženi, useljava ili bilo šta od toga… o deci da ne pričam. Ne bi ih ni u gostima.

* * *

„Može biti cela ta stvar da se iskomplikuje“ – to je prošle školske godine rekao jedan od očeva. Jedna mala grupa dečaka iz susedne učionice terorisala je ostale. Oni su tada bili četvrti razred osnovne i mozgam kako smo se organizovali i pokrenuli akciju ne bi li im nekako doakali. Toliko su mali, a pravili su velike probleme da nijedan drugi pristup, osim „institucionalnog“ nije mogao da donese rezultate. A i ovaj institucionalni, tek što je prohodao – već šepa. Ovaj put smo bili rešeni da ne odustajemo, jer će cela stvar zasigurno eskalirati, zato što nas tek čekaju odista problematične godine u razvoju naših čeda.

Konačno i mali nasilnici su nečija čeda. Nije dovoljno kao u naše vreme, da dete neko uhvati za uvo i odvede do učiteljice. Naopako, ne da nije dovoljno nego može biti i opasno. Dete niko ne sme da pipne, ni da gleda, niti da mu se obraća. Možda cela ta stvar ima neke logike u razvijenim društvima, sa stabilnom šemom vrednosti i konsekventnim pravnim sistemom u kome se sadržina propisa i delovanje institucija i građana dopunjavaju. Čak i tada su greške i problemi mogući.

Kod nas je kao i sve drugo, i ova tema sasvim izvitoperena, a njena sadržina izvrnuta naopačke i preti da se pretvori u svoju suprotnost. Ipak, povremeni napadi entuzijazma, motivisani, ne tako retko, frustracijom aktera neke od znanih i neznanih priča, poput ove, čiji sam vam kroki izneo, pokrenu ponekad stvari sa mrtve tačke. Tako se uz dodatni trud, koji je po sebi već jedan dodatni katalizator stresa, tu i tamo postignu mali pomaci.

U navedenom slučaju, ono što daje nadu nije saradnja roditelja obe „strane“, nije ni spremnost škole da pomogne i makar posreduje („Medijacija“ je čudnovata reč koja se pojavljuje u najraznovrsnijim aktima, izveštajima, rezultatima istraživanja, protokolima i procedurama, čija je svrha, kako izgleda, da se učini sve da se obezbedi osiguranje od odgovornosti onih koji bi uz roditelje trebalo da su najodgovorniji, a na račun dece i njihovih stvarnih problema), nego je to upravo spremnost grupe roditelja, da zajedničkom akcijom, delovanjem kroz institucionalne okvire, odlučno i energično pokuša da stvori pozitivan presedan u svojoj sredini i na taj način zaustavi jedan negativan trend u ponašanju dece, utiče na stav škole i školske uprave i time, za duži period spreči nastajanje težih posledica vršnjačkog nasilja. Zadivljuje stepen „komunalne svesti“ u sredini u kojoj se ljudi inače teško okupljaju i organizuju oko zajedničkih ciljeva. Kohezija ove grupe roditelja, indukovana je svakako interesom njihove dece, ali i učestalošću, istina rudimentarnih oblika pomenutog vršnjačkog nasilja (Rudimentarnih, ali zato, na žalost, veoma ukorenjenih oblika koji opasno pretenduju da budu osnova za njihove teže „varijante“ u bliskoj budućnosti).

* * *

Jedan fazon „zasmejava“ me već nekoliko dana:

„Uđe čovek u pekaru.
– Ima hleba?
– Nema.
– Kifle?
– Nema.
– Burek?
– Nema.
– Šta ima?
– Evo ništa, radi se.“

Sve više pametnih ljudi pribegava begu od stvarnosti. Javno govore o svom eskapizmu. To bi, valjda, trebalo da nekoga trgne. „Da li ste videli, taj i taj počeo je da pribegava begu? Da, strašno!“

A pornographic affair, or wtf

„…radi se o strahu, uzajamno nalazenje osobe svog, ili bilo cijeg, zivota i onda se po pravilu nakupis filozofije i hiljadu i jednog izgovora zasto ti takav neko ne treba, a u stvari je jedino sto ti pod milim bogom treba.“
…blogerka, poznata pod imenom Margo

Setio sam se priče jedne prijateljice. Njena poznanica je htela pošto – poto da se uda, ali nikako da nađe pravog. Onda se jednoga dana zagledala u ikonu Presvetle Bogorodice i učinilo joj se da vidi suzu u njenim očima. Priznala je, dakle, da joj se učinilo da vidi kako Bogorodica plače, ali je bez obzira na to, bila nekako utešena. Tvrdila je kako je tada shvatila da je, eto, njena situacija prosto takva kakva je i da tako treba da bude.

Ajn moment bite!

Postoji jedan momenat, specifičan trenutak u kojem shvatite da ste odrasli. Jasno mi je u potpunosti da će mnogima od vas pasti na um razni primeri. Slažem se i sa tim da neki ljudi nikada ne odrastu.

Koleginica me je pre nekih desetak godina pitala kada to, kao, muški postaju zreli? Njen sin je tada bio maturant i ona se vajkala kako ispit zrelosti blage veze nema sa situacijom u kojoj se nalazi njen potomak. Odgovorio sam joj da mi se čini da većina sazreva oko svoje dvadesetsedme. Tvrdnju sam potkrepio sopstvenim primerom, rekavši da sam se oženio sa dvadesetšest, ali da u tom trenutku nisam bio sasvim odrastao.

Kasnije sam mozgao o tome kako postoji nekoliko prelomnih trenutaka, ali da svi oni čine zapravo delove jednog, jedinstvenog procesa.

Čini mi se da je početak kraja mladosti označio moj prvi izbor između dva zla. Dobro, ne moraju da budu baš zla. Recimo da je ključno u svemu saznanje da morate da odaberete između dva rešenja. od kojih niti jedno nije srećno i ne zadovoljava vas u potpunosti, ali morate da ga prihvatite. Zapravo morate da ga odaberete, u tome je caka.

Mnogi od nas skloni su da u te prelomne trenutke svrstaju i onaj u kojem je na svet došlo njihovo dete. Vrteo sam tu situaciju po glavi i jedino što je opipljivo jeste nejasan miks osećanja sreće, ponosa i onoga o čemu su nas učili da bi trebalo da osećamo, ali ne osećamo, pa prebiramo po sebi, tražeći. Teško je artikulisati taj prvi filing po saznanju da ste postali nekom biću roditelj i da vam sleduje da dajete sve ono što ste do tada samo primali, ili je trebalo da primite. Ustvari je jednostavno: Radi se o roditeljskom nagonu. Jednom sam već pričao o tome, kao o situaciji sličnoj onoj kada ulazite u pubertet, pa iz nevezanog počnete da primećujete nešto prema čemu ste, do tada, bili skoro ravnodušni. Počne da vas golica, i tako to krene… e pa, slična stvar je i sa roditeljskim nagonom, jer radite gomilu stvari, koje, inače, ni za živu glavu ne biste. Naročito dok još niste upoznali novog člana. Mislim, donesu vam neku nepoznatu bebu i tek tada kreće šou.

Bilo kako bilo, vraćajući se u mislima, kroz vreme, do trenutka u kojem sam skontao da sam definitivno postao odrastao čovek, tražio sam onaj od kojeg počinje puko gomilanje iskustava, dakle ono koje ne menja osnovnu, već utvrđenu ličnu ideologiju. Znate već, pre te, kao, zrelosti, da ne kažem odraslosti, doživljavamo razne stvari. Kontamo život i mislimo da ga lagano savlađujemo, pa nam se desi nešto što nam iz korena, ili ako ne baš korenito, ali, ono, u veoma značajnoj meri – izmeni dotadašnje gledište. Onda krećemo dalje. Kada to nastupa taj trenutak u kome počne puko gomilanje?