Domovina se brani lepotom

„Svi na mah ućutaše. Sve oči bile su uprte u nj. Sede i poče da besedi.
Slušali su. Dobro, možda i nisu slušali, al’ su gledali.“

I tako stalno. Od kad je sveta i veka, lepim ljudima se mnoga vrata lakše otvaraju. Pisao sam i o ovome. Mislim, ranije. I to toliko puta da sam odavno postao dosadan. Iznosio sam onu tezu da je donekle slična sudbina veoma lepih i onih ružnih. I jedni i drugi su nekako skrajnuti, a sa druge strane su u fokusu pažnje okoline –  izloženi neprijatnim pogledima.

Nije fora da vas svi gledaju bez obzira na vas.

Ipak, ovi lepi, kada sede u društvu, imaju privilegiju da drže slovo. Siguran sam da ste to primetili. Danas malo ljudi ume da sluša, ali zato mnogi vole da pričaju.

Odjavljujem se. Idem da gledam izbore i hrvatskog master šefa na crnogorskoj televiziji…

Glava za više nogu

Moguće je, ne kažem da nije moguće.

Najrazličitiji povodi mogu da dovedu do situacije u kojoj isplivaju strašne ljudske slabosti. Mešavina malog IQ, manjka samopoštovanja, straha i nemoći, mislim da retko idu zajedno. U jednoj osobi. Ukoliko, pak, nekad sretnete jedinku sa takvim koktelom u sebi, znaćete o kakvom tipu vam pričam.

Pokušavao sam, čini mi se bezbroj puta do sada, da sebi nekako objasnim o čemu se radi. Nije išlo. Ne do kraja. Ne na način koji bi me zadovoljio.

Rekoh onomad: „Postoje ljudi koji mogu i najteže situacije da učine još težim“. Slično je, zbilja.

Kolega Pera je prevalio preko usta sledeću odvratnost: „Ta glava nije za dve noge“ (Istinski je grozomorno. Izaziva slike kao u filmu: „Bolnica Britanija“ ili knjizi i filmu „Ostrvo doktora Moroa“. Nisam mogao da se otmem porivu da nekoliko trenutaka mozgam o tome. Na koliko nogu je mislio? Četiri – očito se radi o nekakvoj stoci. O nekom pojedninačnom, konkretnom grlu. Šest – jebote to je već insekt: Žohar ili bogomoljka ili šta? Osam!!! Uh, reč je već o zglavkaru poput pauka, ili škorpije, ali ni to se ne uklapa sasvim. Premda, sve od navedenog stoji, ali po malo… tako da je očito namerno nedovršena insinuacija o glavi koja zahteva stanoviti broj nogu, koji kontam da ne može biti manji od dve, a u samoj izreci se tvrdi da dve nisu, dakle mora biti najmanje tri ili više, pa bi me razvijanje teme o biću na tri noge, odvela sasvim na stramputicu, stazom kreiranja nekakve psihodelične himere, te sam odustao, ograničivši se na navedene produkte biologije).

Ticky ticker

Bilo je to pre nekoliko godina. Tada je, mislim, počelo.

Promena vremena, a mene „seče“ u grudima. Sedim, a u grudima „preskače“, pa me „steže“. Onda, iznenada pređe u neko treperenje. Muzika, brate: adađo, andante, pa onda naglo u forte, pa ’oladi, pa se sruči u fortisimo.

Usrao sam se k’o grlica. Odem kod drugara, doca – kardiolog. Odličan lik. On me pošalje na generalku.

Uradim ja sve te nalaze i ponovo kod doce:

„Blok desne grane, hipertrofija leve komore (il’ predkomore, jebem li ga) i oscilatorna (ili tako nekava) hipertenzija“ – tek tada mi je krenulo niz gaće.

Onda Dok (srećom, kao što rekoh – moj drugar, pa mogu da ga oteram u kurac, ako počne da kaka) objasni:

– „Blok desne grane ti znači da ti je „cvikovan“ jedan od tri dovoda struje u srce… ‘oće to, od neke nepreležane prehlade sa temperaturom. Nije strašno, ne treba nikakva terapija.“

Naravno da sam pitao šta se dešava kada budu „cvikovane“ i preostale dve „žice“:

– „Ništa, pejsmejker.“

– „…a ovo, ostalo?“

– „Uvećano srce i visok pritisak, ne mogu se posmatrati skroz odvojeno“ – veli doktorur – „Ovo prvo je tzv. uvećano sportsko srce – to ti je od plivanja, ali predstavlja i prvu komplikaciju ovog drugog. Pritisak, to ti nije veliko, treba da smršaš (20-25 kg, lele!!! prim. GkGnV) i da ostaviš pušenje (kuku lele!!! prim. GkGnV). Pošto su ti svi muški preci poriknjavali od sčke, evo ti beta – blokator ujutro i ovaj za pritisak uveče. Ne brini – to su najminimalnije doze. Ovaj prvi lek uzimaju i zdravi ljudi. Ameri – kardiolozi, koriste ga onako, preventive radi. I da, umalo da zaboravim – nemoj da se nerviraš previše. Nemoj, brate, da „planjavaš“ onako…“

Tako se ja i dan danas trudim da ne „planjavam“, stišavam svoju eksplozivnu prirodu i… tinjam.

Vreme sporta i razonode

Basket sam počeo da pratim kada je Zadar postao prvak Jugoslavije. U je…

Fudbal? Hm, pa gledao sam finale SP u Argentini. Sećam se nadasve dosadnog glasa Zorana Popovskog: „I… Kempes, Mario Kempes. Nizozemska je…“ – kao da nabraja sastojke za supu, glas mu se dalje nije čuo, dok je stadion eksplodirao.

Zapravo, sport sam počeo da pratim, onako, „sa razumevanjem“ od one sezone kupa UEFA, kada je Zvezda došla do finala. Pamtim doduše i finale svetskog u Manili: Moka, Praja, Ćosa, Mirza, Kića i ostali.

Kada pričam sa tastom i njegovim drugarima, ubiju me u pojam, jer se neki od njih sećaju tekmi koje su se igrale odmah posle WW two. Kada dođu do finala Partizan – Real, onda je na redu mojih pet minuta: Moj kolega Aca je oženjen sa Pirmajerovom ćerkom, pa im ponekad pravim zazubice, prepričavajući anegdote, koje je Aca lično, čuo iz usta slavnog fudbalera. Inače me starine dotuku sa „ćuti mali ti se ne sećaš“ i pričama od Bobeka, preko Šekularca, od Puškaša do Pelea, sa akcentom na slavnu generaciju Vojvodine, Boškova i Toze Veseleninovića.
Čovek je mlad dok su mu živi roditelji. Ili barem roditelji njegove žene.

S druge strane, imam dva drugara, koji su žive enciklopedije. Obojica znaju napamet sve sastave, iz svih mogućih sportova, sa takmičenja od samih njihovih početaka. Znaju i pojedinoisti, rezulatate, anegdote… ponekad ih je zanimljivo slušati, nekad je smor (kada jedan počne da nabraja: „Tretjak, Larjonov…“ a drugi nastavi: „Krutov, Makarov…“), a katkad neko od njih dvojice izbaci pravi kuriozitet tipa ko je pobedio u hokeju na travi ili kriketu na tim i tim igrama Komonvelta i sve tako.

Prozvan sam od Marine Majske

Pitanja i (moji) odgovori:

1. Da li ste pobornik blogova o zdravom životu, isceljenju, okretanju prirodi i njenim resursima?

U suštini nemam ništa protiv. Na žalost, na većini mesta koja se tako deklarišu, nisam pronašao nešto što bi mi duže zadržalo pažnju.

2. Volela bih da malo prostudirate ovaj blog i da mi kažete svoje mišljenje o njemu.

Imam utisak da si ti u sebi pronašla nešto kao žilu dobre energije i da imaš potrebu da to podeliš sa svetom oko sebe (I energiju i činjenicu da si je pronašla). Blog je medij(um).

3. Koji su vaši najveći strahovi i da li ste ih obrađivali u svojim postovima?

Zini da ti kažem. Nisam direktno.

4. Kako birate teme o kojima ćete pisati, a kako blogove koje ćete čitati?

Teme se same nametnu. Bilo da je reč o nečemu što mi trenutno zaokuplja misli, bilo da je reč o onome što mi odvlači misli od trenutka.

Šta i koga ću da čitam biram po tome da li se lako čita ili ne. Ukoliko vidim da je neko baš popularan i uprkos mom prvom utisku važi za dobrog – vraćam se njegovim postovima i pokušavam da provalim u čemu je fazon.

5. Mislite li da blogovi mogu da budu dobar način reklamiranja ili promovisanja neke ideje ili proizvoda?

Možda u USA.

6. Ja uvek imam problem da smislim naslov za svoj post. Kako vi naslovljujete svoje tekstove? Prvo naslov pa tekst ili obrnuto?

Kako kad. Kod mene često naslov predstavlja neku igru reči ili pošalicu. Čini mi se da prečesto izgleda kako sam naslov nema blage veze sa sadržinom teksta. Ponekad i eksperimentišem. Čudo jedno koliko ljudi ne ide dalje od naslova…

7. Koji je vaš omiljeni cvet? Koju asocijaciju imate u vezi sa njim? Šta mislite šta bi on u vama mogao da isceli?

Oduvek tvrdim da sam pre stočar nego botaničar. Biljke mi venu, a životinje se goje. Ipak, ruža je moj omiljeni cvet, zato što je moja pokojna baba Danica u svojoj bašti imala nekoliko tih žbunova sa trnjem i lepim roze, svetlo-žutim i crvenim cvetovima. Privremeno me leče te ruže, jer se uz pomoć njih setim nje.

8. Da li mislite da se je ovo dobar način širenja priče o malim blogovima?

Nije loša ideja, ali u poslednje vreme sve je manji odziv u ovakvim i sličnim “akcijama”.

9. Kad biste vi smišljali blogersku igru, kako bi ona izgledala?

“Čik napiši nešto pametno.”

10. Šta mislite o vlasniku ovog bloga? (Ovo pitanje je u nedostatku inspiracije)

Nisam objektivan. Odavno se znamo, ali se zapravo slabo poznajemo. Ekstra si riba.

11. Da li sanjate i ako sanjate šta vam snovi poručuju?

Vodio sam dnevnik snova. Godinama. Uglavnom sam poštovalac lika i dela K.G. Junga i onoga što je on imao da kaže na tu temu. Uz “Čovek i njegovi simboli” rado preporučujem i Pol Dil: “Simbolika u Bibliji”.

*  *  *

Postavljam sledeća pitanja:

1. Koliko je sati? Šalim se… da li je to što radiš na blogu za tebe više beg od svakodnevice ili nešto drugo?

2. Ako nije beg, napiši šta je to nešto drugo? Ukoliko jeste beg  – čestitam!!! Pošteđen(a) si odgovaranja na ovo pitanje! Pređi, molim, na sledeće.

3. El ti jača fora ovo ili FB?

4. El ti mnogo smetaju pravopisne i ine greške koje blogeri (spešli mua) prave ovdi?

5. Ložiš se na nedaće i životne nesreće, pa radije čitaš takve postove, ili takve postove mahom pišu nadareni pripadnici blogerske populacije, pa ih zato čitaš, mislim, jer su i inače književno vredniji uratci u pitanju? Razumeš?

6. Ako si blogerka: Šta kažeš na predlog da mi pošalješ na emajl svoju fotku (U Evinom kostimu ili barem u kupaćem)? Muški, e ste videli e sam tamo, odma iza ugla, a?

7. Ako si bloger, ili gej ili baj blogerka: Ko ti je naj ribidžojzla od blogerki? Može i po fotki, ako pričamo o izgledu, a može i po pisanju, kada govorimo o ostalom (Šta ja znam, koga zanima um, duh, ovo – ono… nek se raspištolji)

8. El ti dosadno? Ako nije, zašto nije, ako jeste onda… znaš ti šta.

9. Da li ti se čini da sam fotegeničniji iz profila ili an fas?

10. Misliš da mi je bolje da u buduće češće objavljujem kraće komade?

11. Osećaš neko peckanje? To je woodoo za one koji mi se ne odazovu…

i p(r)ozivam da na njih odgovore i svojim pitanjima prozovu ostale:

1. Sve drugare sa blagopočivšeg „mojblog.rs“ koji su raspoloženi za ovako nešto;

2. Zatečene na „wordpress“, (redosled nije po nekom naročitom rangu ili redom kojim mi se sviđaju, nit’ je po babu, nit po stričevima):

– http://vesnacurotomic.wordpress.com/

– http://labilna.wordpress.com/

– http://tlanasblog.wordpress.com/

– http://tangolina.wordpress.com/

– http://wizardtransfer.wordpress.com/

Generacija naših roditelja nije imala dileme

Mislim, naravno, na matorce koji su odgajali moje vršnjake. Za ove mlađe, ne znam. Ne znam ni kada smo mi u pitanju, jer i mi smo već uveliko nečiji matorci. Videćemo… ako ne sagorimo od radijacije, ne nestanemo u nekoj katastrofi, ili nas ne oduva nekakav cunami, meteor ili već nešto.

Preživeli su drugi svetski. Svaka naredna godina je, lagano, ali izvesno, donosila novu nadu i mali, ali siguran boljitak. Ukoliko nisi imao ideju, mogao si da se osloniš na neku od ponuđenih. Bilo da je reč o vladajućoj ideologiji (o čemu ne bih sada), bilo da je u pitanju, recimo, način vaspitanja, ili nekakav običaj, pa onda moral, delimično tradicija i slično. Pojedinac je mogao da se osloni na sistem. Od političkog do vrednosnog, kakav, takav – sistem je postojao. I stvari su funkcionisale do neke mere, na sasvim predvidljiv način.

Pored toga, ljudi su bili stabilniji. Da li zahvaljujući sistemu, uprkos njemu, ili su prosto bili deca svoga vremena, ali nekako su bili čvrsti u svojim stavovima. Nisu mnogo mozgali o postupcima i posledicama svojih postupaka, ako su isti bili u okvirima dozvoljenog, uobičajenog ili čak običajnog postupanja. Ukoliko pogrešiš dobiješ šamarčinu, ukor, ili ne dobiješ dozvolu za izlazak ili obećanu kintu. Kada psuješ, opominju te svi. Od penzionera prolaznika, komšinice koja te je slučajno čula sa balkona, učiteljice do roditelja. Čuvalo se staro, kritikovalo novo i kao mlad čovek ili čak kao dete, mogao si da se postaviš u odnosu na nešto. Nova generacija bi nešto od starog ukinula, ali ponešto bi i zadržala. I tako se održavao neke vrste sistem socijalnog prirodnog (ili spontanog) odabira. Postojala je šansa da se stvari poboljšaju.

Danas, klinci nikako ne mogu da pronađu orijentir, tu potku oko koje se sve vrti i u odnosu na koju bi mogli da formiraju svoje stavove, mišljenje i da traže svoje puteve. Iz ničega je nemoguće da se rodi nešto. Ništa ne rađa ništa. Da li, onda, to ništa može da umre?

Dobar, loš, zao… ili pesnički dani teku

Za stolom su sedeli mlada studentkinja i dva dobra pesnika. Zapravo jedan dobar i nepoznat pesnik i jedan bivši pesnik. Taj bivši je, takođe, bio dobar i nepoznat. Da su dobri pesnici moraćemo da verujemo na reč mladoj studentkinji koja ih je obojicu poznavala i imala prilike da pročita njihove stihove.

Odmah pored njih, ali malo više levo, za stolom u ćošku sedeli su, sasvim zbijeni druga mlada studentkinja i loš pesnik.

Loš pesnik držao je u ruci knjigu, iz koje je čitao mladoj studentkinji.

Kada je loš pesnik ušao u kafanu, odmah ste, nekako, znali da je pesnik. Nosio je mantil, šal oko vrata i šešir. Imao je bradu. Bio je visok, uzanog lica i ponekad ste ga mogli videti sa lulom u ustima. Samo ponekad. Stekli bi utisak da želi po malo da liči na Tina Ujevića, a malo na Svetog Savu (Sumnjao sam da se negde, duboko u sebi nada kako će neko pomisliti da je lep kao Branko Miljković, ali bi, verujem, gledajući se ogledalu, brzo odagnao te misli).

Da je loš pesnik, znao je svako ko je imao prilke da čita njegove pesme, ili da ih čuje na nekoj od brojnih književnih večeri, na kojima je često učestvovao. Imao sam utisak da i on sam zna da je loš pesnik, ali bi, u retkim prilikama kada bi se neko usudio da kritikuje njegovo delo, on voleo da kaže kako „..ne postoje dobri ili loši pesnici. Ili ste pesnik, ili niste.“

Loš pesnik je bio direktor jedne Ustanove Kulture. Često bi organizovao pesničke večeri, književne susrete, podržavao izlaženje nekoliko časopisa i periodično, jednu veliku Kulturnu Manifestaciju. Uspeo je da izda nekoliko svojih zbirki pesama. Loš pesnik je bio dobar direktor. Zahvaljujući tome, družio se sa poznatim pesnicima. Među njima je bilo dobrih i poznatih pesnika, ali i loših i poznatih pesnika. Tako je i on, postajao sve poznatiji loš pesnik.

Pričalo se da je loš čovek. Na pesničke večeri i književne susrete, govorkalo se, bili su pozivani samo oni mladi i neafirmisani stvaraoci, koji su mu se dodvoravali. Takođe, isti ti su imali priliku da objavljuju svoja dela u nekoliko časopisa čije je izlaženje podržavao, ili na čiju uređivačku politiku je imao uticaja. Naravno, senka sumnje u te tvrdnje je postojala, jer su mnogi ostali ispod crte i te i slične priče mogle su biti proizvod njihove zavisti i povređene taštine.

Loš pesnik je voleo mlade studentkinje. Čuo je da mlade studentkinje vole pesnike i sa velikim samopouzdanjem im se predstavljao, nudeći se da im čita svoje stihove.

Čitajući mladoj studentkinji sve joj se više približavao. Naginjao se ka njoj i unosio joj se u lice. Želeći da naglasi pojedine stihove, povremeno dižući jednu obrvu i praveći pauze u čitanju, gledao je prodornim pogledom. Ona je uzmicala, ali ga je strpljivo slušala. Ipak je on bio stariji od nje.

Za prvim stolom mlada studentkinja je plakala. Jedan od dvojice dobrih, ali nepoznatih pesnika je upravo ustao od stola i bez pozdrava izašao iz kafane. Drugi je samo sedeo i pušio. I ćutao…

Evo recepta

Kako darling i ja već duže vreme držimo rekord u našem društvu po dužini bračnog staža, nije iznenađenje što je okolina počela sa onim: „Koja je tajna uspešne veze?“ ili „Recite nam recept za skladan brak“ smaranjem.

Na stranu lakovernost ovih što su pitali, jer samo oni znaju šta su mislili pod „Uspešna veza“ i „Skladan brak“. Na prvi pogled, čini se da su imali na umu samo trajanje, pa se tako, „dugotrajan“ automatski, kao pokrenut nekim wizard for marriage standards, pretvara u „uspešan“ i „skladan“. Neću da se žalim, nije da darling i ja imamo loš brak, ali vreme koje neko dvoje provedu u tome, nikako ne znači da je sve do jaja. U porodici imam sijaset primera long term veza čija priča zaista više liči na „Istoriju stogodišnjeg rata“, nego na bilo šta drugo.

Za očekivati je da nam uskoro na vrata zakuca neko iz medija. „Četri čarobna pitanja koja će sačuvati vašu vezu“, „Saznajte koje su njene/njegove omiljene poze“, „Kako da osvežite vašu spavaću sobu“, „Čime ćete najviše obradovato ženu u četrdesetim?“ i slične gluposti iz magazina, dale su mi ideju da pokrenem neku vrstu online (e se piše zajedno, odvojeno ili sa crtom?) bračnog savetovališta i tako kao osvedočeni konzument „skladnog i srećnog braka“ nabacim nešto preko potrebne ekstra kinte.

Darling bi vodila rubriku „Ona“, te bih njenom entuzijazmu prepustio eventualno preliminarno objavljivanje delića malih tajni velikih majstora… Naravno, dotle je svako od vas bez obzira na pol, veroispovest, naciju i seksualno opredeljenje, pozvan da slobodno iznosi sopstvene stavove i iskustva po ovom pitanju. Shvatiću ih kao dobrodošle (besplatne) savete i rado ću ih, ukoliko procenim da bi se mogli dobro prodati, preuzeti i predstaviti kao sopstvene.

Rubriku „On“ (Mozgao sam o tome kako ne bi bilo loše da se rubrika zapravo zove „Njemu“), vodio bih, dabome ja. Svesrdnu pomoć blogera i inih tragalaca za bračnom srećom rado bih uključio i u ovaj segment. Za početak, čisto da se zagolica mašta potencijalne publike (Kao u trejlerima za filmove), pružio bih vam priliku da zavirite u laboratoriju u kojoj se uz paru, retorte i plamen mirišljavih sveća dešava ostvarenje bračno-alhemičarskog arhi-sna:

Ove jeseni. Rešili su da izađu na svetlost dana. Objavljuju dugo skrivanu tajnu. Konačno pravi saveti i dugo očekivani odgovori. Ta-na-na-na!!!

Glup i jak – idealan sam za brak

Ustvari, sentenca „Kod žena pali neki peti kec“ odražava ništa drugo nego nemoć. I neznanje… dobro, jer stekao sam utisak (Naravno, ne iz sopstvenog preskromnog iskustva „skupljača korpi“, nego ponajviše u razgovoru sa nekim, dobrim, starim prijateljima) da muškarac što bolje poznaje žene, shvata da sve manje toga zna o njima (Jeste, baš kao ono, kao, što više učim, shvatam da sve manje znam ili kako već ide…).

Neko je negde, skoro, napisao (zapravo napisala, jer reč je o blogerki): – „Žene k’o žene… Šta ćeš, teško nam je da se pomirimo sa surovom činjenicom da ste stvarno TOLIKO jednostavni. Sve se nadamo da se tu negde krije još nešto… i tragamo li tragamo za tom trećom dimenzijom.“

Pomislio sam čitajući kod jedne druge blogerke, kako je, zapravo, ako si muškarac zainteresovan za žene, bitno da, kakav god da si, budeš, što je više moguće baš to što jesi.

Tako, mislim, ukoliko želiš da izgledaš kao neko ko je šarmantan i opušten, ne bi trebalo da se primeti da se nerviraš zbog nekih sitnica, jer će prezreti kao foliranta, dosadnog, ili još gore slabića. Ukoliko voliš da te posmatraju kao intelektualnog tipa, osim dosetki i elokvencije, ne bi bilo loše da imaš i neku kintu, odnosno da si svoju pamet unovčio, jer ćeš izgledati kao naduvenko, smor ili luzer, ili jednostavno nesposoban. Stoga, možeš biti čak i glup i jak, ali ako ne jebeš dobro, bićeš običan magarac.

CINEMANIJA

Oko „Arene“ su se muvali razni likovi sa akreditacijama. Dva momka. Jedan ima šiške i debele đozle. Drugi je dugu kosu vezao u rep. Obojica imaju bermude, kao, vojničke pantalone sa džepovima sa strane. Jedan nosi nekakve knjige, a drugi ima veliku torbu „komesarku“. Ovaj sa šiškama i dioptrijom stalno se smeška. Onaj sa repom je obuo sandale na čarape.

Jedna lepo namirisana devojka, vrzma se oko njih. Uz put im nešto dobacuje. Vadi mobilni. Kratko ćaska sa nekim. Potom ide levo desno i osvrće se. Izgleda kao da radi nešto bitno. Ili kao da čeka nekog izuzetno važnog gosta ili grupu. Na ramenu joj visi ogromna tašna.

Jedan čovek sedi u kafeteriji. Pored njega dečija kolica. Unutra beba. Prilazi mu onaj sa repom. „Vidi kako je sjajan“ – gleda u kolica i potom, ne skidajući smešak, koji je trebalo da pokaže osećanja prema bebi, miks nežnosti i simpatije, okreće se prema devojci koja je tek pristigla. Ona zadihano nešto objašnjava onoj sa velikom tašnom. Njega ne primećuje.