Rođen drugog drugog

EVO ME OVDE 1

Rodjen carskim rezom. Veliki obim glave (ne svedochi o pameti, nego o dinarskom poreklu).

Odrastao bez oca. Ne znam u kojoj i kakvoj meri je to uticalo na mene… ne mogu da se samoanaliziram.

U skolu krenuo rano, vec u prvom razredu.

Kao mali, u skoli, spadao medju najnacitanije decake. Kada bi za malu decu moglo da se kaze da imaju duha, onda bi se za mene moglo reci da sam bio mali decak koji je imao duha. S druge strane, bio sam jedan od jacih. Nisam potpuno pripadao toj shtreberskoj grupaciji koju su cinili, kao po pravilu, smotani i slabici, a nisam bio ni onaj (pravi) mangup iz skolskih klupa. Bili su mi naklonjeni i jedni i drugi, ali me ni jedni ni drugi nisu smatrali svojim.

Uz to, kad je doslo vreme za usmerenu (tzv. „Shuvaricu“, stariji znaju, mladji su chuli – katastrofalan, experimentalni sistem srednjoskolskog skolovanja), krenuo sam u Karlovacku gimnaziju. Tada sam sa vodeceg mesta (u intelektualnom smislu) medju decacima, spao na borbu za opstanak. Koketirao izmedju dve grupe (s jedne strane – jaki i glupi decaci, a sa druge – pametni, a shmokljani; tukao pametne, a pametovao sa jakima, pa onda povremeno tukao jake, i pametovao medju pametnima, koji nisu smeli da pisnu), a ignorisao sopstvenu, meshovitu grupu… i nekako, uspeo da opstanem. Srecom, u Karlovackoj je bilo znatno vise devojaka (u mom razredu je bilo samo nas sedam muskih).

Pokusao da se plasiram za „art plej-of“. Dve godine se spremao za Likovnu Akademiju, jednom probao, pa pao… i nastavio na Pravnom.

Poceli Ratovi.

Ozenio se.

Zaposlio se.

Zavrsili ratovi… potom pao Sloba.

Postao tata. Musko!

Tranzicija… jebote ko bi rekao da ce to ovako da izgleda?!

45 godina zivota… danas.

Pusim, vise ne pijem.

21 godinu i nesto u vezi sa sadasnjm dragom, od toga 18 i nesto godina u braku.

Klinac ima 11 godina… sa’ ce 12.

I evo me ovde.

EVO ME OVDE 2

Prvo iskustvo sa „zenama“? Negde sa granice secanja. Moja drugarica i vrsnjakinja Mira je piskila u banatsku prasinu. Zvala me je da gledam, a posle zahtevala da ja pustim nju da gleda. „To je moja Mika“ – rekla je za svoju, a za mog je rekla da je to „Samo Puda“… Potom je spojila kaziprst i palac jedne ruke i time formirala slovo „O“… provukla je kaziprst druge ruke kroz krug i saopstila mi: „To je kad se jebu“.

Posto sam odrastao bez oca, veliki uticaj na mene je imao deda, mama i narocito baba Danica. Ne znam u kojoj i kakvoj meri je to opredelilo (i opredeljuje) moje odnose sa zenama… ne mogu da se samoanaliziram.

U prvom osnovne sam bio poznat medju devojcicama po tome sto sam ih jurio da ih poljubim (u obraz). One su bezale i vriskale i cikale, grdile me, ali samo sam ja imao privilegiju da igram tu igru sa njima. Ostali decaci bili su kashirani pri samoj pomisli da zapocnu tako neshto.

Kada je dosao pubertet, pocelo je „vatanje“. Ja sam bio jedan od retkih decaka (i jedini u grupaciji onih koji nisu smotani) koji nisam „vatao“ svoje shkolske drugarice. Zato su, valjda, volele da sede samnom u klupi (razredni je insistirao da u klupama sede meshoviti parovi). Kada je u sedmom pocelo prijavljivanje za shkolu plesa ja sam bio hit. Mozda dve ili tri devojcice iz razreda me nisu pitale da im budem partner – sve ostale jesu.

Tu su, negde, pocele i prve zurke, „igranke“, fote i slicno… i prva „muvanja“. Te price su za posebne postove. Neke od njih, samo su za secanja (znate ona – koja se nikome ne pricaju, ili kada se ispricaju to mora da bude ili uz vino, izlazak/zalazak sunca, na moru, ili sve to zajedno… ili unucima, ili dementnim drugarima u starachkom domu koji samo klimaju glavama, a nemaju pojma o chemu je rech).

U osmom su mi krenule bubuljice. Sva ta pricha se svodi na klishe o gubitku samopouzdanja, drkanju, Bukowskom, chitanju i crtanju do besvesti. Prvo poglavlje tog dela se zavrshava odlaskom u vojsku. Drugo pochinje povratkom iz vojske i neke delove (mog truda da povratim samopouzdanje) sam vec isprichao. Opet klishe – pokusaji i padanja. Skoro da sam pomislio kako nisam u stanju da sa nekom curom „oformim“ stalnu vezu, kada sam sreo moju sadasnju dragu.

I evo me ovde.

EVO ME OVDE 3

Primecujem da imam vishe godina… vishe nego pre. Nemam, za sada, neku frku od starenja. Ne muce me krize srednjih godina. Mislim da me (jos) nije uhvatio muski klimaks. Gotovo da i ne razmisljam o tome. Nije u tome stvar.

Naprosto, u strogo fizickom smislu, skoro svakodnevno, osecam da nisam vishe mlad, ili, bolje recheno, osecam da moje TELO nije vishe mlado.

Prvi put mi se to desilo negde par godina posle bombardovanja. Na plazi, na Dunavu, nekim klincima je odletela lopta predaleko i Dunav je zapretio da će je odneti. Skocio sam, otplivao (nekoliko metara sprinta – nekoliko metara od obale, ali to je malo vishe metara plivanja, jer Dunav nosi, velikom brzinom i nemerljivom snagom) po loptu i vratio se. Nisam mogao da dodjem do daha. Seo sam, potom i legao. Srce mi je tuklo kao ludo. Proshlo je mnogo vremena vishe nego shto je DO TADA bilo potrebno da se povratim od slichnih akcija. Na kraju sam i zaspao, tu na peshkiru. Kada sam se, okrepljen, probudio pripisao sam sve to uobicajenim stvarima kao shto su sprint bez zagrevanja, pusenje i manjak kondicije. Tako to rade bivshi sportisti – plivaci? Pod tepih?

Posle toga opet par godina nishta… onda sam krenuo „sa momcima“ na fudbal. Sve su to nekada bili sjajni momci. Mogli smo, posle zimske pauze, da odigramo celo popodne i da se izvuchemo samo sa upalom mishicja. Sada smo svi posle samo jednog sata igranja, i to na smenu, izlazili „raskrecheni“… i to se ponavljalo. Vremenom smo doshli u nekakvu kondiciju, ali onda su nastali problemi. Pochele su da se nizu povrede, da bi sve kulminiralo infarktom jednog od nas, koji je izgledao da je u najboljoj formi od svih.

Ja nikada nisam bio narocito vesht sa loptom. Postovanje drugara i pravo da igram sa boljima od sebe zadobio sam svojim velikim trudom na terenu. Igrao sam kao neki Shvaba, do poslednje kapi znoja, uvek do daske, nikada se nisam predavao. Bio sam posebno pogodjen time shto vishe to nisam u stanju. Posle povreda i nesrecnog slucaja pomenutog drugara, prestao sam da odlazim na fudbal (sada mozgam o umerenijem vidu, preko potrebne, rekreacije, ali me „kara“ nedostatak vremena – no, smislicu vec neshto).

„Krenula“ mi je i „Oscilatorna hipertenzija“, pa se pocheo komplikovati „Cervikalni sindrom“. Daleko sam manje elastichan nego pre.

Znam da se sa smeshkom interesujete i za sexualnu funkciju, ali kako to ne spominjem, nemojte ni vi. Shalu na stranu, potencija mi deluje nedirnuto, ali uz sve pobrojane „tegobe“ teshko je zamisliti da, jednog dana, ne zashkripi i sexualni zivot.

Potrebno mi je vishe vremena za odmor, ali manje spavam. Ne mogu da trpim dugo, nego moram na shoranje, a nekad sam mogao celo veche da cugam pivo i nishta.

Posmatram svog klinca, koji je neumoran i moze ceo dan da trchi, umesto da hoda. Koliko god da se radujem sto raste i jacha, ne mogu da se otmem utisku da ja starim i slabim. Mada su to, sada, malo teshke rechi – radi se upravo o tome. Samo sto sve TO josh nema dramitichne dimenzije.

Uprkos svemu, evo, ovde sam… to je lako… treba samo sedeti i tipkati (za chitanje su mi, dodushe, potrebne djozle).

EVO ME OVDE 4

Pisem, ali kada procitam (na pojedinim blogovima) KAKO se pise – shvatim da nisam rodjen da budem pisac. Svaki pametan covek (i obrazovan, bilo da poseduje zvanicno priznato obrazovanje, bilo da ga ne poseduje, ali je svakako obrazovan, znate vec…) ima stosta da KAZE. Povremeno mu se desi da, osetivsi dodir duha, izbaci iz sebe ponesto vredno paznje, ali to je nesto drugo.

Imam stav. Posedujem solidnu opstu kulturu, ali to znanje „od svega po malo“ me cini, tek, dobro obavestenim laikom. Nikako ne bih smeo sebe da proglasim KOMPETENTNIM. Osim za veoma uzak krug tema, a i tada se nadje neko ko vise zna, ili je specijalista bas za tu temu. Dakle intelektualac opste praxe – potrebno je da kod svakog, iole zamrsenijeg, problema – pisem sebi (i sagovorniku) uput kod intelektualca specijaliste (sasvim neopravdano ostavljam po strani dilemu da li je ovde uopse opravdano rabiti izraz „intelektualac“).

Mozgao sam o tome, neposredno pre nego shto sam otvorio svoj prvi blog – nalog:

Kako da, u svakodnevnoj borbi sa svakodnevicom ostanemo zdravi. Ili kako da, bez obzira na mehanizme bega koje smo, svako za sebe i svako na svoj nacin, izgradili ostanemo produktivni za sebe i za svoje najblize…

Ipak, evo me ovde.