Evo, svanuo je i današnji dan

I nikom ništa. Ono što je bilo – bilo je. Bilo pa prošlo. Juče kao da nije postojalo. Sutra ili nekog od narednih dana Sunce će nam oduvati svu elektroniku. Ili neće. Ovo polu – znanje ubija. Bolje je kada čovek nema pojma o čemu se radi. Blaženo neznanje.

Očekujemo svašta. Od sebe, od drugih, od države, od Sudbine. Kada je čovek mlad, očekivanja su, uglavnom, vedra. Čak i kada se čini da nisu vedra, posle proteka izvesnog broja godina, nekako se pokaže, da u odnosu na aktuelnu situaciju, ta nekadašnja očekivanja, nadanja, stavovi, beskompromisnost, argumentacija i opšti utisak o Svetu, zapravo jesu bili vedri. Kao kada gledamo stare slike nas samih.

Onda, malo po malo, shvatimo da popriličan segment naših očekivanja, u stvari nema nikakve šanse da se ostvari. Neke stvari nam postaju manje bitne, dok se druge pojavljuju. Niotkuda. Postane nam važno, a da do tada nismo o tome niti razmišljali.